Јерусалимска Патријаршија

ЈЕРУСАЛИМСКА ПАТРИЈАРШИЈА - Ο пореклу назива града Јерусалима много је писано и говорено. Још египатски писани извори из XIX или они из XVII века пре Христа помињу овај град као Аушамен или Рушалимун. У древном спису - Посланицима (Тел Ел-Амарна) из XIV века пре Христа помиње се као Уру-салим. Назив овог града на јеврејском језику је Јерушалајим. У преводу Светог Писма (Стари Завет) на грчки језик (Септуагинта), ова реч спомиње се као транскрибована са Јеврејског језика, а у неканонским књигама сусреће се облик "Јеросолима". У Старом Завету, када је овим градом владао цар Мелхиседек, он се називао "Салим", а када је њиме владало племе Јевусеји - "Јевус". Када је град освојио цар Давид, носио је једноставно назив "Град Давидов". Од тог времена, на многим местима у Светом Писму Старог Завета познат је као Сион, што је у првом реду означавало градску тврђаву као символ неосвојивости, чврстине и непоколебљивости. Етимолошки и семантички "Јерусалим" означава "место мира" (од јеру и салем).

Рани период

У историји Цркве, Јерусалим је био место одржавања Апостолског сабора (око 49). Убрзо је био разорен од стране Римљана (70). Град од тада такорећи и не постоји. Хришћани су из њега расељени, напустили су град непосредно пре његовог уништења и прешли у град Пелу. Када је 135. године римски император Адријан на рушевинама Јерусалима основао паганску насеобину Елију Капитолину, према Јевсевију, у њему је настала црква од Хришћана који су долазили из многобоштва. Епифаније Кипарски сведочи, пак, да су се у њега вратили прогнани Хришћани, одн. "ученици апостолских ученика" и сачињавали језгро Елијске цркве. У историји ране Цркве на Истоку, Елијска Епископија је била потчињена Митрополији Кесарије палестинске, пошто је Кесарија била главни град целе области. И поред тога, Елијски Епископ је уживао велику част. То је званично потврдио Први васељенски сабор (325) својим VII каноном. Углед ове Епископије растао је током целог IV века, да би у V веку Епископ у Јерусалиму добио звање Патријарха. Већ од доба цара Константина Великог (305-337), сви хришћански цареви обраћали су посебну пажњу овом граду. Цар Константин је саградио храм Васкрсења, а на посебан начин је обележио и остала света места у овом граду и његовој околини која су везана за живот и рад Господа нашег Исуса Христа, као што је Голгота, место где је пронађен Крст Гасподњи. Веома рано, већ од IV века, у Јерусалиму цвета монаштво. Крајем IV века више пута је долазило до неспоразума у Јерусалимској цркви у вези са питањем јурисдикције, одн. духовне надлежности. Област Палестине била је подељена на три дела: Кесарија, Скитопољ и Петра. Кесаријски Митрополит је временом почео да губи углед, док Митрополит града Јерусалима добија титулу Патријарха. Митрополит Јувеналије Јерусалимски изнео је ово питање на дневни ред Трећег васељенског сабора (435) и тражио је да од Антиохијске цркве буду изузете Палестина, Финикија и Арабија. Овим питањем бавио се и Четврти васељенски сабор (451) који је донео одлуку да "три Палестине" припадну Јерусалиму (Кесарија, Скитопољ и Петра). Јерусалимска Патријаршија је у систему пентархије заузимала пето место, после Рима, Цариграда, Александрије и Антиохије. Пажњу коју је цар Константин Велики поклањао Јерусалиму, поклањали су и потоњи византијски цареви. Посебно је цар Јустинијан (527-565) богато помагао ову цркву. Цар Ираклије (610-641) је ослободио град од Персијанаца, који су га држали од 614 до 628. године. Под незадрживом најездом Арабљана град је освојен 637. године, када је у њему Патријарх био Св. Софроније.

Период до данас

Освајањем од стране халифа Омара, Јерусалимска црква је и даље имала права над светим местима. Као освајачи, Арабљани су настојали да Хришћане преведу на ислам и да шире арабљански језик. Хришћани су у време калифа Омара II (711-720) доживели прогоне, који су се и касније настављали средином и у другој половини X века, када је у бијен Патријарх Јован VII (964-966), а калиф Ал-Хаким (996-020) пожаром је уништио храм Васкрсења. Јерусалимска црква је у ова тешка времена добијала помоћ споља, од византијских царева Константина VIII (1025-1028) и Михаила IV (1034-1041), који су захтевали престанак гоњења Хришћана, повратак силом преведних Хришћана у ислам, као и обнову уништених храмова. У време када су латински крсташи освојили Јерусалим (1099) и основали Јерусалимску Краљевину, положај Хришћана није се много променио. Патријарх Симеон био је од стране крсташа протеран на Кипар, где је и умро. Крсташи су поставили свог латинског јеретичког поглавара као и остале клирике. Мамелуци су освојили Палестину (1268), а крсташе су истерали из града (1291). Јерусалиму је од тада помоћ стизала из Цариграда све до 1453. године, када је Византија пала под Турке. Султан Селим I истерује Мамелуке (1517), и Јерусалим такође пада под Турке. Период њихове владавине је трајао све до 1917. године, када Британци освајају град. Уједињене нације им поверавају управу на 30 година. Пред крај мандата, док су Уједињене нације припремале посебан међународни план за Јерусалим, Британци се повлаче из Палестине, а Израел проглашава независност.

Организација и састав

Данас је седиште Јерусалимске Патријаршије у Јерусалиму. Патријарх има титулу: Патријарх Светог Града Јерусалима и целе Палестине, Сирије, Арабије, Пере Јорданске, Кане Галилејске и Светог Сиона. Поред Патријарха, Патријаршија има 12 Митрополита, два Архиепископа и два Епископа. Братство храма Гроба Господњег чини 135 свештених монаха. Патријаршија издаје часопис "Нови Сион" и "Глас Господњи". Митрополије имају следећи градови: Кесарија, Скитопољ, Диокесарија, Севастија, Јордан, Назарет, Тавор, Аскалон, Јерапољ, Капитолија, Тиверија, Лида, Елевтеропољ. Архиепископије имају следећи градови: Неапољ, Газа, Гераса. Епископије имају градови: Порфиропоље и Јамнија. Егзархије храма Гроба Господњег су у Атини, Цариграду, на Кипру (Никозија) и Москви. Патријаршија има многе добротворне установе: медицинска клиника и сиротиште у Јерусалиму и Аману, Витлејему, Беџала, Зорка и Рамала. Има и две гимназије са око 70 професора и 1500 ученика. Јерусалимској Патријаршији припада Архиепископија Синаја, Фарана и Раита, са седиштем у манастиру Свете Екатерине.