ЈЕРУСАЛИМСКИ ТИПИК, односно палестински, везује се за име преподобног Саве Освећеног (532), који га је изложио онако како га је примио од преподобног Јевтимија Великог (473) и Теоктиста (V век), а они су га преузели од преподобног Харитона Исповедника (друга половина IV века). Палестински монаси били су у тесној вези са Јерусалимском Патријаршијом и њеним храмом Васкрсења Христова, који је имао јак утицај не само на палестинске манастире и њихово богослужење већ и на цело хришћанско богослужење уопште.
До XI века, Јерусалимски типик је био регулатор богослужења у Јерусалимској, Александријској и Антиохијској Патријаришји. Карактеристика Јерусалимског типика су свеноћна бденија, хвалитне стихире и велико славословље на јутрењу, са којим се спаја први час, а на навечерје Богојављења и на Богојављење врши се велико освећење воде.
Прве вести ο јерусалимском поретку служби у словенском свету, везане су за име Св. Саве, Архиепископа србског, који је превео пролог Евергетидског типика, и са неким изменама дао га манастиру Хиландару, а потом и Студеници. Први превод целог Јерусалимског типика са грчког, код Срба и свих Словена уопште, појавио се захваљујући србском Архиепископу Никодиму 1319. године. Из Србије је овај превод доспео у Бугарску и Русију.