Канон

КАНОН (правило, норма). Грчка реч κανών изведена је из семитских језика који су се простирали у пределима Асирије, Сирије, Месопотамије, Ханана, Арабије и Етиопије, прецизније из акадског језика, асирског наречја. Асирска реч kannu означавала је прав, дрвени штап од трске, дугачак око три метра, који је био зидарски или столарски алат, којим се одређивала права линија приликом обрађивања камена или дрвета. Црквени оци су употребљавали ову реч да означе правило вере, док су на Васељенским саборима канонима означавали правила дисциплине, која се тичу живота и вере Хришћана. Под називом канон или канонске књиге Старог и Новог Завета, подразумева се зборник оних светих књига које су написали изабрани људи по надахнућу Светога Духа, а које Црква препознаје и признаје као норму, правило.

Развој првобитног значења

Временом, реч канон се трансформише и почиње да означава одређену меру, затим сваку меру, норму, закон или узор. Тако је код Аристотела канон - правило морала, а чак и у ликовним уметностима постоји канон (пропорције тела). Старозаветни канон формирао се крајем I века, а Црква Христова преузима га у александријском преводу Септуагинте (превод Старог Завета Седамдесеторице). Када је реч ο формулисаном исповедању хришћанске вере, појам канон први употребљава Климент Римски у својој Посланици Коринћанима (7,2), а употребљава га и Св. Павле у Посланици Галатима (Гал 6,16). Самим тим, реч канон почиње да се употребљава и у догматском значењу.

Од III века, канон означава и дисциплинске Црквене одредбе, а од IV века и одлуке Васељенских и помесних сабора. Поред тога, реч канон је код старих писаца имала и значење списка (Клаудије Птоломеј из 150. године после Христа - Списак асирских, вавилонских и персијских царева назива Канон василеон). Реч канон у значењу списка употребљавана је и уместо речи клир (личност примљена у ред Црквених служитеља), па према овој употреби, од IV века реч канон означава збирку богонадахнутих књига (термин су користили помесни сабори: Римски 382, Хипонски 393, Картагински 397, итд.) које је Црква признала. Али, нису све богонадахнуте књиге и канонске књиге. Канонске књиге су само оне књиге које је Црква уврстила у канон. Тако, канон стоји насупрот неаутентичних списа (које Црква не признаје), јер главни критеријум за канонизацију списа јесте учење Цркве, чувано у Светом Предању, које води порекло из Откривења. Реч канон, у Црквеном праву, користи се и за правила која су поставили Свети Оци, помесни сабори, Васељенски сабори итд., па тако постоје разни канони: Канон Светих Отаца, Канон помесни, Канон васељенски, Канон пенитецијални, итд.

У црквеном песништву

Канон је велика химнолошка збирка, састављена од низа песама, по одређеном мерилу и закону; низ од девет, тј. осам (јер је друга изостављена) мањих песама, које се заснивају на девет библијских песама:

1. Песма благодарности (2 Мој 15,1-10).

2. Мојсијева песма пред његову смрт (5 Мој 32,1-43).

3. Радосна химна пророчице Ане (1 Цар 2,1-10).

4. Молитва пророка Авакума (Ав 3,1-13).

5. Молитва пророка Исаије (Ис 26,9-19).

6. Молитва пророка Јоне (Јон 2,3-10).

7. Седма и осма молитва тројице младића (Дан 3,26-56; 57-58).

8. Песма хвале пресвете Богородице (Лк 1,46-55).

Овај канон није настао истовремено када и Црквено песништво, него у каснијем периоду. Најстарији песници канона (акростих канона Теофана Начертаног, 845) уједно су и оснивачи ове врсте песништва (Андреја Критски, Јован Дамаскин и други). Постоје канони писани за сваки дан годишњег круга (Канон на јутрењу), затим канони који се певају на Литургији (Канон Литургије) и приликом савршавања Евхаристије (Канон Причастен), као и канони за сваку недељу почев од Педесетнице. У оквиру ових канона су: ирмоси, тропари, кондаци, икоси и акатисти.