Канонизовање светитеља

КАНОНИЗАЦИЈА СВЕТИХ (грч. κανονίζω - узакоњујем, уводим у законски ред), узакоњење кроз нарочити поступак више Црквене власти; Црквено поштовање подвижника вере, мученика за веру, човека који је био на гласу по својој побожности и честитом животу - као светог. Православни Хришћани верују да су светитељи они Хришћани који су Богу угодили за живота на земљи; по престављењу они чине посебну врсту светих људи који се Богу моле за своју сабраћу по вери, као њихови заступници пред Господом, а живи на земљи, њима одају молитвено поштовање. Акт канонизације јесте нешто што долази постхумно - по престављењу.

Историјски развој

Да би се знало која су лица посвећена, потребна је спрега између народа и свештенства Цркве. У раној Цркви старозаветни патријарси, пророци, новозаветни Апостоли и мученици већ су испочетка сматрани светима - њихова временска близина Христовом времену производила је своја благодатна дејства. Њихова су имена локални Епископи уносили у своје диптихе и синодике и молитвеним споменима обележавали дан њиховог краја. Временом, њихова имена и пратећи текстови (молитве, стихире, тропари, канони) образовали су службе које су узборничене у минеје (месецослове) и календаре које је спочетка свака Епархија имала посебно, попут Символа Вepe. Историјска сведочанства ο васељенском поштовању Апостола срећу се од IV века, а помен празника Свих Светих налазимо код Св. Јована Златоустог. Из тог времена почиње установљење многих празника који се односе на догађаје из живота и рада Христа, Богородице, Апостола и светаца ранијих генерација. Установа празновања у спомен светих која полази од више Црквене власти је вид канонизације која је постојала у старој Цркви.

Beћ од IV века, с обзиром на лична својства, разликују се: а) преподобни, тј. свети из реда инока - подвижника и б) Свети оци Цркве и уопште јерарси. Неке свете који су се прославили прозорљивошћу и чудесима народ је сам проглашавао; некад су чак за живота њиховог подизани храмови - нпр. Маркијан је подигао храм у част Св. Васијана. Великим делом преподобне су често чинили светима њихови поштоваоци из места, па се тај круг ширио и њихов култ је растао - зависно од ширења гласа ο њиховим чудесима или ο нетрулежности њихових мошти. Већина цариградских Патријараха и римских папа првих векова, изузимајући оне који су суђени као јеретици, проглашена је за свете, затим велики број царева који су постали извесни побожношћу. У време цара Василија (976-1025) образован je минологијум свих светих којима се спомен слави у целој грчкој империји. Тај минологијум постао је основ каснијих Светаца Константинопољске цркве, а овај је ушао у састав Светаца Кијево-Печерске лавре.

Приступ канонизацији

Канонизација је црквеноправни институт који започиње на основу народног веровања, тј. локалног култа и побожног поштовања. Као таква, она није детаљно разрађена и дефинисана у Цркви, него је делимично резултат спонтаности и смерница којих се свештенство држи пре коначног закључења самог акта. Процедура се у неколико разликује у појединим помесним црквама. Акт уврштења у ред светих у Руској цркви имао је значење и тежину канонизације у тој цркви. Само уношење имена у каталог светих и служење свечане службе било је равно канонизацији. Критеријуми су били: вера побожног народа у светост подвижника, мошти, чудотворења, икона, служба.

Примера ради, сабори Руске цркве (1547. и 1549. године) били су важни у овом процесу: они су извршили ревизију списка светих. Нешто пре тога (1539. и 1544. године), два случаја локалног поштовања нису добила потврду него су остала неканонизована. Сабори под московским патријархом Макаријем, звани макаријевски, из 1547. и 1549. године, из времена црквеног и државног разрастања - а то је било време Трећег Pима - унели су 39 имена светих у саборни списак помесне Московске цркве: канонизовано је 9, а 30 њих били су и раније поштовани као свети; сабори су потврдили поштовање једних, а раширили поштовање других, преводећи их из оквира уско-локалног поштовања Москве, у широку извесност и поштовање целе помесне Руске цркве. Ови сабори учинили су доста, али ништа коначно: нису дефинисали принципе канонизације, нити су дали потпуну листу светих.

Канонизација у помесним црквама

У Православним помесним црквама нису утврђене никакве норме канонизације, тј. нема установљених ауторитетних критеријума за просуђивање ο светости живота канонизованих лица. Сам чин канонизације је могуће схватити двојако:

- Он је признање од стране Цркве одређеног њеног упокојеног члана за светог, праведног, тј. угодног Богу који је достигао вечно блаженство.

- Она је дозвола Цркве за поштовање упокојеног члана, које припада светим Божијим угодницима.

Канонизација се поима декларативно - као велика објава званичног прихватања већ постојећег факта, и конститутивно - као стварање новога факта који раније није постојао. Неке претпоставке и услови канонизације:

- Припадност Цркви.

- Духовно стање.

- Пројава натприродног током живота.

- Начин и могући разлози смрти.

- Пројава натприродног по упокојењу.

Знаци светости и пројава натприродног током живота садрже се у одређеним врлинама, a то су такве врлине које превазилазе природне силе човека. Није довољно да се ове врлине појаве у појединим случајевима, него у довољном броју, који опет није дефинисан.

У Грчкој помесној цркви, при канонизацији су обично узимани у обзир ови услови:

а) светост живота и

б) чуда; осим овога била је потребна нетљеност (нетрулежност) мошти или благопријатни мирис мошти подвижника (благопријатни мирис сматра се за својство мошти).

У Руској помесној цркви, потребни услови за канонизацију су:

а) проналажење мошти,

б) чуда и

в) свети живот.

У Србској помесној цркви, питању канонизације се прилазило другачије. Двадесетих година XX века Патријарх Димитрије покренуо је питање канонизације деспота Стефана Лазаревића. То је био повод за овај процес, али и за научни приступ овоме питању: литургичар др Лазар Мирковић написао је студију Уврштење деспота Стевана Лазаревића у ред светитеља (Богословље, II, 1927, 161-177). Он узима у обзир праксу уврштења у ред светих какву бележи средњовековни књижевник јеромонах Доментијан у вези са преподобним Симеоном Мироточивим. Наиме, приликом годишњег помена Св. Симеона Богопримца, хиландарски оци њега (Симеона Мироточивог): "написаше у ред светих преподобних отаца, још и чудотвораца, и поклонише му се као и свима светима и Богом прослављеноме на небу и земљи. И савршивши Свету божанствену Литургију, сатворише празник Светоме Симеону, Новоме Мироточцу, и приложише га ка Светоме Симеону Богопримцу, да им се празнује заједнички празник у један дан" (Живот Светога Саве, Доментијан, крај 10. главе). Ово је први помен уврштења у ред светих у Православној традицији Срба, старији од аутокефалије Жичке Архиепископије.

Опште и локално прослављање светих

Канонизација подразумева све облике молитвеног поштовања одређеног светог. Свети су сви прослављени, али у историјској традицији, без посебних разлога, разликују се поједини светитељи који се сматрају и називају блаженима: Јероним, Августин, Теодорит, Јов, Анастасије, итд. У свеколикој Цркви, сви светитељи имају једнаку част, али свака помесна црква има листу светитеља или спомена на догађаје у вези с тим светитељима. Имена у списку једне помесне цркве су двојака: једно су светитељи који су преузети из општег хришћанског заједничког ороса светих, и њихова извесност није везана само за дотичну помесну цркву, а друго су светитељи из народа у коме је та помесна црква организована. Ови други нису ништа нижи код Бога, али немају шире васељенско прослављање. Догађа се да се неки од њих почну славити и шире, па га у свој каталог унесе и нека друга помесна црква - такав је случај са нашим светитељима Светим Савом и Арсенијем, које је у свој списак унела и њихове службе уврстила у минеје, под одговарајућим датумима, Руска црква - док Бугарска црква негује и поштује култ краља Милутина.

Општехришћански свеци заједнички су свим аутокефалним и аутономним црквама, а локални свеци су у поштовању само одређене помесне цркве, али њихово поштовање може да се шири и даље - разноси их и негује сам верни народ. Питање њиховог поштовања у другим јурисдикцијама није дефинисано: да ли се њихово поштовање ограничава границама одређене аутокефалне цркве - да се њихово поштовање ван граница дате цркве забрањује снагом црквеног закона, или се то поштовање прећутно толерише - што значи да они на литургијском нивоу нису поштовани, али могу бити поштовани на индивидуалном нивоу, по жељи верних.

Садржај литургијског поштовања светитеља чини тο што се њему држи (служи) спомен сваке године - то је специјална служба, певају се њему у част, а Богу у славу молебани, и уопште верни му се молитвено обраћају; у његово име врши се освећење престола и цркава; његови ликовни прикази поштују се као иконе; мошти се истављају (излажу) у храмовима ради указивања поштовања од стране верујућих. Поштовање локалних светитеља ограничава се на ужу територију, али се садржајем ништа не разликује од поштовања општих светих: култ је у оба случаја комплетан, квалитетом исти, али - простором се разликује на ужи и шири.