Никеја

НИКЕЈА (грч: Νίκαια); древни град Византије који је понајвише познат као место одржавања два Васељенска сабора (први и седми); град који је једно време био главни град Никејског царства (1204-1261), формираног након окупације Константинопоља од стране варварске војске латинских јеретика крсташа.

Град се налази у плодној долини источно од Никејског језера, са севера и југа омеђен брдовитим тереном. Западне зидине града се уздижу из саме воде језера, штитећи га на тај начин од опсаде са те стране, и омогућујући снабдевање града које није било лако онемогућити. Зидине које су га окруживале биле су дуге око 5km, а високе око 10m. Поред тога, постојали су двоструки опкопи око зидина, и преко стотину кула на разним местима на зидинама. Улаз у град био је могућ једино кроз троја масивна врата. Сам град био је веома правилно грађен, са улицама које су се укрштале под правим углом.

Историјат

Кроз своју рану историју и прве векове постојања, град је неколико пута мењао имена, све док име Никеја није дао тесалијски генерал Лисимах (301. године пре Христа), један од четири генерала Александра Македонског, који су наследили царство после његове смрти, по својој супрузи Никеји. У древно доба, Никеја је била на важном трговачком путу између Галатије и Фригије, због чега је увек био важан трговачки центар. Након смрти Лисимаха, град још више добија на значају, тако да су цареви Витиније често пребивали у самом граду. Током тог времена, водила се борба за преимућство између градова Никеје и Никомидије.

Плиније Млађи често спомиње Никеју и грађевине које је он обнављао у време када је управљао Витинијом. Иако је само 70km удаљена од Цариграда, Никеја није изгубила на свом значају након што је Константин Велики пренео свој престо у Цариград. О томе сведоче и садашње, проширене градске зидине у односу на оне које је град имао вековима раније. Највећа разарања град је претрпео од земљотреса 358, 362 и 368. године, када је поново подигнут од стране цара Валенса. Током средњег века, дуго времена је представљао велику препреку продору мухамеданаца ка Цариграду.

У време владавине Константина Великог, познати Први васељенски сабор одржан је у Никеји, Сабор који се бавио питањем аријанске јереси, Сабор који је донео Никејски Символ Вере. Место одржавања Сабора није познато. Претпоставља се да би могло бити у данашњим рушевинама једног храма. Цар Јустинијан I (VI век) у средишту града подиже храм Свете Софије, грађен по узору много већег храма Свете Софије у Цариграду, у коме је одржан Седми васељенски сабор.

Све до XI века, град је уживао у мирном периоду, када почињу да га нападају мухамеданци. Први пад града десио се 1077. године, и неколико пута је прелазио из руке у руку, док следеће године није био потпуно изгубљен за Византију. Поново је ослобођен 1095. године, када је на опште разочарање пљачкашке крсташке војске латинских јеретика, град припао на управљање Византији. Када су латински варвари 1204. године окупирали Цариград, Никеја постаје средиште Никејског царства под вођством Теодора I Ласкариса, и остаје у том положају се до 1261. године када Михајло VIII Палеолог ослобађа Цариград и поновно успоставља Византијско царство.