Парохија

ПАРОХИЈА (грч. παροικία - парикија, округ); локална хришћанска заједница која се окупља у одређеном локалном храму; Црквена заједница која у свом саставу најчешће има само један храм, а понекад и више храмова; заједница која припада већој организационој Црквеној јединици Епархији (Епархија у свом саставу обично има више парохија).

Историјат и развој

У рано време Хришћанства, свака хришћанска општина, са седиштем у граду, имала је само једно место богослужења. У то време, парохија и Епархија се организационо и територијално поклапају, и чине једну целину. Временом се број Хришћана знатно повећао, и нису више постојале физичке могућности да се богослужења обављају на једном месту. У таквим случајевима је старешина градске цркве (Епископ) назначавао нова места за окупљања Хришћана (нове цркве) и постављао у њима свештенике и ђаконе. На тај начин је дошло до формирања нових црквених заједница које су окупљале вернике на службу у дотичну нову локалну цркву. Произвођењем нових локалних цркава на територији једне Епархије, дошло је до одвајања функционалне истоветности парохије и Епархије, и Епархија постаје ентитет који има и територијални карактер, а који представља скуп неколико црквених заједница, округа, парохија - под управитељством и вођством Епископа - Епарха. Касније се парохије почињу формирати и на селима. По свом пространству, у то време, парохије су биле доста мале. У IV веку заузимале су простор од отприлике 36km².

Даљим развојем парохија, када Епископ није више могао директно да надзире рад презвитера по црквама, постављао је заступнике који су надзирали вршење службе презвитера. Ти заступници Епископа звали су се хорепископи (χωρεπίσοκοποι). У то време, назив парохија се односи на територију једне локалне цркве, а виши тероторијални назив је нурија (ενορία), који је означавао област, посебно епископску - Епископију (έπισκοπία), одн. Епархију (επαρχία). Дакле, на челу сваке парохије је надлежни Епископ на чијој тероторији се дотична парохија налази.

Начин функционисања

Будући да је у епископској функцији садржана сва пуноћа јерархијске службе и административног надзора, то он уједно представља спону, и обједињава све парохије на његовој територији у једну саборну целину. У управљању парохијом, под врховним руководством Епископа, учешће узимају свештеници и бирани посланици из средине световних лица, који су сачињавали Епископални савет и разматрали сва најважнија питања у вези са парохијском управом.

Свака парохија на Литургији представља пуноћу евхаристијског сабрања, и самим тиме чини и пуноћу саборне Цркве; на начин као што се сам Христос раздаје могима у Светој Тајни Причести, и сваки верник прима пуноћу Христовог тела - на исти тај начин се и Црква Божија у својој пуноћи пројављује кроз многе црквене заједнице (парохије), при чему свака заједница чини пуноћу васељенске Цркве Божије.

Једна од мисија парохије је и сведочење о Царству Божијем, и својом појавом треба да буде острво мира, и то оног мира кога не можемо наћи у секуларном свету - пружену руку искреног и братског јединства у Исусу Христу. Главну и одлучујућу улогу у животу и раду једне парохије имају свештеници који су постављени да савршавају богослужења, и да катихетски усавршавају и чувају поверено им стадо Божије.