Страшни суд
СТРАШНИ СУД, ПОСЛЕДЊИ СУД, ОПШТИ СУД, последњи Божији акт у икономији спасења, тренутак поновног успостављања вечног космичког поретка какав је био пре Адамовог пада, Суд који ћe Господ Исус Христос обавити при Свом Другом доласку; Суд који ћe обухватити све људе свих времена; Суд Правде, Љубави и Милости Божије; коначно дело Господа Исуса Христа, тј. последњи облик Божије педагогије у историји, када ћe бити достигнут крајњи циљ за сваку личну судбину.
Суд Сина Божијег
Природно је да Бог који је Творац (дародавац живота), Спаситељ (спасава од греха и смрти) и Посветитељ (дародавац средетава за освећење, спасење и обожење) буде истовремено и Судија (суди и просуђује). С тог аспекта, Суд (грч. κρίσις) означава сусрет историје (творевине) и човека с Правдом Божијом, на крају векова. Суд припада делу Господа Исуса Христа, јер "Бог Отац сав суд даде Сину" (Јн 5,22). Суд је процес који је радикално започео још на крсту: "Сад је суд овоме свијету" (Јн 12, 31), а спроводи се у историји са установом Цркве, која има ту функцију, нарочито исказану у Сабору Апостола који ћe судити свету (Отк 21,4). Другим речима, и у светотајинском смислу суд се манифестује у власти Апостола и Цркве: "Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су" (Јн 20,23). По разлучењу душе од тела, Господ Исус Христос врши најпре привремени (посебан) суд, на коме сваком одређује удео у загробном животу: "Дела њихова иду за њима" (Отк 14,13) све до општег Васкрсења тела, које ће бити при Другом доласку Господа Христа. Тада, на Општем (Последњем или Страшном) Суду, сви ће се појавити пред Јединим Човекољубивим да им се учини правда. То је дан у који ће се завршити историја света и човека. Тада ћe Господ Исус Христос, на основама Правде и Љубави, измерити сва дела људска, све мисли и сва осећања, са свим вредностима и манама. Све добро наследиће вечно блаженство у Царству Небеском, тј. учествоваће у животу Божанске Тројице заједно са свима Светима, а све зло завршиће у паклу - духовном стању оних који одбацише несебичну Љубав, која је Бог.
Суд у Библији
Извори по којима се обликовало учење ο Страшном Суду јесу 24. и 25. поглавље Јеванђеља по Матеју, Апокалипса, Књига пророка Данила, визија пророка Језекиља и псалми. Подробније обрађени детаљи су у делима апологетске и патристичке литературе. Основна мисао да ћe Исус Христос, као што је отишао на небо, сићи на земљу да награди праведне и казни грешне јавља се у јеванђелском тексту, Параболи ο овцама и јарцима у којем се Христос пореди на пастиром који раздваја невине овце од грешних коза. Христов Други долазак најављује текст по Матеју: "Јер ће доћи син човечији у слави Оца својега са Aнђелима својијем и тада ћe вратити сваком по дјелима његовијем" (Мт 24,30). Долазак на престолу се помиње у Апокалипси (Отк 4 и 20).
Апостол Павле, ο Последњем Суду, каже: "Јер нама се свима ваља јавити на суду Христовом, да прими сваки оно што у тијелу учини, било добро или зло" (2 Кор 5,10). Последњи суд, који припада Сину (Јн 5,22), за неке ће бити дело благослова и благодарности, а за друге дело осуде (Мт 25,34-46). Прецизније речено, Последњи суд у божанској педагогији није осуда, него последњи суд при прелазу у нови век, на преласку из историје у есхатолошки живот свих људи (то је живот на који Православље ставља посебан нагласак). Тада ћe се завршити историја света и човека, тада ћe Господ Исус Христос, измерити сва људска дела. Другим речима, тада ћe се "свршити тајна Божија" (Отк 10,7), тада ћe једни (добри, праведни) наследити вечно блаженство и живот будућег века у Царству Небеском, а други (зли, неправедни) вечни пакао. Тада ћe Господ Исус Христос рећи праведнима: "Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета" (Мт 25,34), а неправеднима: "Идите од мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим" (Мт 25,41).
Суд у патристици
По речима Св. Максима Исповедника: "Господ и Бог наш Исус Христос, показујући своју љубав према нама, пострада за цело човечанство, и свима подједнако дарова наду васкрсења, мада сваки чини себе достојним или славе или мучења." Ово значи да човеково стање у вечности (блаженство или мучење) неће зависити од Бога, него ћe бити плод правилне употребе или злоупотребе човекове слободне воље у овом животу, који му је и дат да би њиме стекао вечност, као што пише Св. Павле: "Користите време" (Еф 5,16), што значи: претварајте га у вечност. Дан Последњег Суда биће посебно важан за грешнике. Они ћe тада јасно сазнати да је Исус Христос заиста Бог и да је његово Јеванђеље било прави смисао и циљ човековог живота на земљи. Свезнајући и свемоћни Бог учиниће очигледним све што је ко урадио у телу, са својом боголиком душом. У догматици Цркве учење ο Страшном Суду чини најобимнији део есхатологије.
Суд у иконографији
На раним ликовним представама, Страшни Суд је представљен благо, пасторално, без слика којима би се наглашавале вечне муке у паклу. На римским саркофазима III и IV века, Христос који суди представљен је фигуром Доброг пастира који десном руком милује овце, левом одгурује јарце. Илустрације исте параболе јављају се на мозаичким представама V веку, на којима се јављају нове појединости. Христос није само Добри пастир већ Судија који долази у пратњи Анђела. Анђео који приступа овцама је сав у злату, онај који предводи јарце одевен је у сиву неупадљиву одећу. На минијатурама хришћанске топографије насталим у VI веку, познатим по копијама (IX век), представа Страшног суда још више бива обогаћена: у горњој зони представљен је Христос на престолу, у другој зони су Анђели насликани у служби, у трећој живи људи, у четвртој васкрсли мртви. Запажа се и први пут појава ждрела пакла у којем се назиру главе грешника. На мозаицима из VII века појављују се и фигуре седам Анђела који трубама позивају живе и мртве на суђење. У цркви у Атени у Грузији сачувани су детаљи слика на којима су представљене муке проклетих у паклу.
Композиција Страшног Суда коначно је обликована у XI веку, и састоји се од неколико водоравних регистара. Главна идејна нит провлачи се кроз све регистре, централном осом композиције и у њој доминирају ликови Христа. На врху је Други долазак, представљен или тако као да Христос долази на облацима, дуги, или на престолу. Испод престола обично извире Огњена река која се слива у пакао. Уз Христа су Богородица и Св. Јован Крститељ који посредују за спас људског рода. С леве и десне стране на клупама седе Апостоли као чланови трибунала. Испод Деизиса поставља се Хетимасија, Уготовљени Престо на који ћe сести Судија када отпочне Суђење. На Хетимасију, коју чувају Арханђели, постављају се Крст и Јеванђеље, а уз Престо клече Адам и Ева, прародитељи људи, и моле се Крсту као символу људског спасења. Лево и десно од Хетимасије представља се Васкрсење мртвих. У том призору сликају се један или више Анђела како трубе у рог, из земље и гробова излазе тела мртвих људи повијена у мртвачке повоје, дивље звери избацују из чељусти људске удове. Земља се слика као женска фигура која обично држи комад стене. С друге стране слика се Анђео како небески свод умата као свитак на којем су насликане звезде. Море, персонификовано женском фигуром која у руци држи лађу или рог, окружена морским неманима које враћају некад прогутане људске удове, представља тренутак када море враћа своје мртве. Испод Хетимасије и Васкрсења мртвих слика се Мерење душа. Св. Арханђел Михаило држи Мерила праведна, теразије на које се на један тас постављају добра, на други зла дела сваког човека. Дела су представљена у облику смотаних свитака. Представљају се и демони, ваздушни цариници који се труде да на теразијама претегну зла дела и да душа тако припадне њима. Зависно од општег распореда композиције хорови праведних, блажени и преподобни, молитвено испружених руку се крећу према Рају или узносе поглед ка Хетимасији. Проклети, већином наги или са ознакама друштвеног положаја (владари, Црквени достојанственици, монаси), бивају терани у Огњену реку која води до п акла персонификованог гротескном фигуром позајмљеном из античких представа. Често, фигура која представља пакао, држи у крилу фигуру злог богаташа из Параболе ο убогом Лазару који приносећи руку устима указује на жеђ. Испод фигуре пакла представља се најниже дно са групама проклетих.
У србском сликарству, Страшни Суд је често сликан, али су средњовековни споменици само делимично сачувани. У Милешеви (1230-1240) сачувана је половина циклуса, у Сопоћанима (1263-1268) само мали делови. У Богородици Љевишкој (1307-1313) и Грачаници (1318-1321) сачувани су у већој мери циклуси Страшног суда, а нарочито у Дечанима (1340-1350). Веома су оштећени и циклуси у Григоријевој галерији охридске катедрале (1355-1371) као и композиција у јужном трему охридске Богородице Перивлепте (1364-65). Страшни суд је сликан у Велућу (1371-1389) и у Богородици Болничкој (око 1400) у Охриду. У после-византијско доба, нарочито после обнове Пећке Патријаршије, Страшни Суд се често слика и сачуван је у знатно већем броју примера.