Свето Писмo - Библија
БИБЛИЈА, СВЕТО ПИСМО, појам за свештене списе, књиге написане надахнућем Светог Духа, а Црквом чуване и тумачене кроз векове, почев од првих књига (грч. βιβλία) у XIII веку пре Христа до последње новозаветне књиге крајем I века после Христа. Тако, Библија садржи књиге написане до првог доласка у свет Исуса Христа, и оне сачињавају Стари Завет, и књиге написане после овоземаљског живота Исусовог - што су књиге Новог Завета, Новога савеза Бога с човеком.
У Старом Завету књиге божанског порекла, дате човеку преко Мојсија и других пророка, толико су драгоцене да су је називали просто Књига Завета (1 Мак 1,57; Сир 24,25; Дан 9,2). Библија је грчка реч и потиче од ήβίβλος, што значи папирусна трска, одн. од деминутива το βίβλίον - књижица, па би множина била τά βιβλία - књиге, одакле добијамо наш назив Библија. Следе ближа одређења: τά βιβλία τά άγια, - свете књиге (1 Мак 12,9) и τήν ιεβάν βιβλιον - свештена књига (2 Мак 8,23). Други назив за Библију је Свето Писмо, и потиче од грчког новозаветног назива старозаветних књига ή γραφή (Лк 4,21; 24,32; Јн 20,9), одн. множине овог израза αϊ γραφαί (Мт 21,42; Мк 12,10; Јн 5,39). Св. Павле ближе одређује ове књиге с придевом "свете": γραφαί άγίαι (Рм 1,2), τά ίερά γράμματα; (2 Тим 3,15).
Подела
Књиге Светог Писма деле се на свештене списе Старога Завета и на свештене списе Новога Завета. Канонских књига Старога Завета има 39, а новозаветних 27. Прве су написане у израиљском народу од XIII века пре Христа до I века пре Христа, док су новозаветне књиге написане од 40. до 100. год. после Христа.
Међутим, према јеврејском бројању, старозаветних књига је било 24 (према броју слова њихове азбуке), и овај број сачували су до данас; добили су га спајањем Прве и Друге Самуилове и Прве и Друге ο царевима у по једну књигу; уз то 12 "малих" пророка чинило је једну једину књигу. Даљим припајањем Књиге ο Рути, Књизи ο судијама и Плача Јеремијиног Књизи пророка Јеремије, дошло се до 22 књиге (према Јосифу Флавију). Ове библијске књиге биле су распоређене у три групе:
1. Тора (Закон), односно пет књига Мојсијевих
2. Невиим (Пророци) - књиге разврстане у раније и позније пророке. У прве спадају: Исус Навин, Судије, Самуилове, Цареви, јер су према јеврејској традицији њих писали пророци (нпр. Јеремија књиге ο царевима). Познији пророци били су: Исаија, Јеремија, Језекиљ и 12 малих пророка.
3. Кетувим (Списи): Псалми, Јов, Приче Соломонове, Песма над песмама, Проповедник, Плач Јеремијин, Јестира, Данило, Јездра и Немија, Дневници. Судећи no самом називу (Списи), ове књиге нису јединственог садржаја. Данас их називају поучнам књигама или књигама мудрости. У овом зборнику оне нису сврстане једна за другом ни по садржини, ни по времену настанка, али се ипак доносе у наведеном поретку, сходно времену њиховог признања за канонске. У овој групи, опет, посебно место заузимају Мегиле (Свици), које су читане на синагогалним службама: Песма над песмама (на Пасху), Рута (на Педесетницу), Плач Јеремијин (на спомен - дан разорења Јерусалима), Проповедник (на Празник сјеница) и Јестира (на Пурим). Поделу на наведене групе налазимо у књизи Исуса сина Сирахова: "Закон, Пророци, друге књиге" (Сирах предговор). Исус Христос засведочава ову поделу у Новом завету: "Закон Мојсејев, Пророци и Псалми" (Лк 24,44).
Канон
Стари Завет не обухвата сву израиљску књижевност, па ни све религиозне списе (4 Мој 21,14; ИНав 10,13; 2 Сам 1,18), па ни списе најдревнијих времена. У самој Библији спомињу се изгубљене књиге, претежно документарног, историјског карактера, на основу којих су, можда, писане канонске књиге. С друге стране, богослужбена употреба данашњих библијских књига учинила је да су све оне озваничене за канонске, одн. као норма и основица учења и живота. По узору на античке народе, стари Израиљци су чували брижљиво своје свете књиге у храму, а писци таквих књига у Египту називани су "свештени писци", док су места чувања светих књига називана пинакотекама. Само Петокњижје сведочи да су једино библијске књиге биле предате свештеницима на чување. Мојсије је наредио левитима да његову Тору ставе поред ковчега завета, који се отуда називао и ковчег савеза и ковчег сведочанства.
Мојсијев пример следио је Исус Навин када је Закону, одн. Петокњижју прикључио уредбе и законе које је он дао народу у Сихему (ИНав 24,25). На овај начин добијена је прва збирка књига Старога Завета. Оваквој збирци пророк Самуило је много касније придодао Права царства, која је изрекао народу у Миспи, а затим написао књигу и ставио је пред Јахвеа (1 Сам 8) и тиме проширио канонски зборник. Као даљи сакупљач свештених списа спомиње се цар Језекија, сходно исказу у Причама Соломоновим: "И ово су приче Соломонове које сабраше људи Језекије цара Јудина" (Пр 25,1). Ови људи сакупили су: Исаију, Пророке, Песму над песмама и Проповедник, и такође их положили на чување и подучавање из њих у храму. После овог времена главну бригу око сакупљања и чувања у збирци старозаветних свештених списа били су пророци, све до одвођења израиљског народа у вавилонско ропство 587. године пре Христа.
Међутим, премда су оригинали (автографи) свештених књига помно чувани у храму у Јерусалиму, оне су ипак преписиване ради богослужбене употребе у самом храму. Да би пак левити и кнезови могли учити народ правој вери и судити им по закону, морали су имати и само слово тог текста у својим рукама: "имајући при себи књигу Закона Господњег" (2 Дн 17,7-10). Такође су у средиштима пророчке службе (Рама, Ветиљ, Галгал) постојали преписи Закона, Пророка и Списа.
Данас је тешко позитивно тврдити, шта је било са оригиналним књигама приликом разорења јерусалимског храма 587. године пре Христа. Највероватније их је спасао пророк Јеремија (2 Мак 2,1-3,4-7). Претходно наведене књиге, које су сачињавале збирку књига пре ропства, сакупљене су у зборник после ропства, заједно с књигама написаним за време и после ропства. Према јудејском предању, ово је учинио свештеник и књижевник Јездра. Наиме, према 2. књизи пророка Јездре, глава. 14, Јездра је уз помоћ пет људи и људи Велике синагоге, у току 40 дана написао 94 књиге, од којих су 24 биле канонске, а осталих 70 - скривене (апокрифи). Отуда Свети оци пишу да је Јездра био први сакупљач књига Светог Писма Старог Завета у зборник (кодекс). Уз то, он је закључио списак канонских књига. Поред њега, редакцијом свештеног текста бавио се и Немија. Могуће је условно прихватити да је канон Старога Завета закључен радом ове двојице обновитеља јудејског национално-верског живота.
Редослед старозаветних књига Талмуд На јеврејском језику Талмуд набраја књиге овим редом: Пет законских књига - Петокњижје; Осам пророчких књига (Исус Навин, Судије, Самуило, Цареви, Јеремија, Језекиљ, Исаија и 12 малих пророка као једна књига); Једанаест хагиографија (Рута, Псалми, Јов, Приче, Проповедник, Песма, Плач, Данило, Јестира, Јездра, Немија и Дневници) Септуагинта На Грчком језику Септуагинте редослед је другачији: Петокњижје, Навин, Судије, Рута, Цареви (I—IV), Дневници (I-II), Дванаест пророка, Исаија, Јеремија, Варух, Плач, Посланица Јеремијина, Језекиљ, Данило, Јестира, Товит, Јудита, 1 Јездрина, 2 Јездрина с Немијом (једна књига), Макавејске (I—IV), Псалми (151), после којих долазе химне и молитве из Старог завета, као Молитва Манасијина, затим: Јов, Приче, Проповедник, Песма, Премудрост Соломона, и Премудрост Сирахова). Вулгата На латинском језику Вулгате старозаветне књиге су поређане на следећи начин: Петокњижје, Навин, Судије, Рута, Цареви (четири књиге), Дневници (две књиге); 1 и 2 Јездрина које се називају Немијине, Товит, Јудита, Јестира, Јов, 150 псалама, Приче, Проповедник, Песма, Премудрост Соломонова, Премудрост Сирахова, Исаија, Јеремија с Варухом, Језекиљ, Данило, и 12 малих пророка. У канонском издању, Молитва Манасијина и 3 Јездрина стављају се после Новог Завета. Овакав распоред књига установио је Тридентски сабор (1546). Редослед новозаветних књига и њихова подела За богослужбену употребу, новозаветне књиге деле се на Јеванђеље (εΰύγγέλιον) и Апостол (άπόττοχος) што је узето свакако по узору на старозаветну поделу на: Закон и Пророке (νόμος и προφήται). Према садржини Нови Завет делимо на: историјске књиге (Јеванђеља и Дела апостолска), поучне (14 посланица Св. Павла и седам саборних посланица), и пророчке (Откривење Јовановo). Ова подела донекле одговара подели старозаветних књига: Закон, Пророци и Списи. Неки библисти деле историјске књиге на законске (Јеванђеља) и историјске (Дела апостолска). Редослед новозаветних књига није увек исти у старим канонским зборницима. Тек, у свима њима Јеванђеља као скупина стоје на првом месту, а Откривење Јованово на последњем. Дела апостолска налазе се у неким кодексима на другом, у неким на трећем месту. Посланице Св. Павла налазе се обично на трећем месту, а понекад на другом и четвртом (овако у црквенословенској Библији) и саборне посланице мењају место, некад су на другом, некад на трећем (у црквеносл. Библији) или четвртом месту. Јеванђеља међусобно обично задржавају данашњи редослед: Матеј, Марко, Лука и Јован, премда понекад Матеју следи Јован, а затим Лука и Марко (Вулгата), или пак Лука долази после Марка, или су најпре Матеј, а онда Марко, Јован и Лука (Ориген). Посланице Св. Павла углавном имају данашњи редослед; једино је Посланица Јеврејима била на десетом месту, као посланица која је с претходнима упућена цркви или народу, за разлику од посланица Тимотеју (две), Титу и Филимону упућених једној личности (Св. Атанасије Велики у свом канону). Саборне посланице су обично имале данашњи редослед. Језик свештених списа Стари Завет је написан на три језика: јеврејском (скоро 100%), арамејском и грчком. На јеврејском језику забележене су све старозаветне књиге, а на арамејском написане су: две речи у (Пост 31,47); (Јер 10,11); (Дан 2,4-7,28); (Језд 4,8-6,18; 7,12-26). На грчком језику написане неке девтероканонске књиге: Товит, Јудита, Премудрости Соломонове, Варух, II Макавејска и III Макавејска (I Макавејска, иако првобитно написана на јеврејском, сачувана је на грчком језику), Додаци Јестири (10,4-16;24 - LXX). Новозаветне књиге написане су све на грчком језику. Једино се сматра да је Матејево Јеванђеље првобитно било написано на арамејском, али да га је касније сам Матеј превео на грчки, или га је сам Матеј изнова написао на грчком језику. Грчки језик на којем су написане новозаветне књиге није класичан грчки језик, језик хелениста, песника, трагичара, историчара, него је то језик који се ширио са ширењем царства Александра Великог, почев од 330. године пре Христа. У науци је познат као "кини дијалект" (κοινή διάλεκτος). Неки га називају јелинским, за разлику од хеленског језика Платона, Херодота, Еурипида и др. Употребљавао се од III века пре Христа, до IV века после Христа, као језик администрације и културе грчко-римског света. Треба истаћи и чињеницу да су сви новозаветни писци били јеврејског порекла (осим Св. Луке), који су текст Старог Завета слушали у синагоги на јеврејском, читали Септуагинту у преводу на грчки, а писали на новијем облику грчког језика (κοινή διάλεκτος). Наглашена семитска обојеност новозаветног грчког текста присутна је понегде у граматици, синтакси, па чак и стилу. Подела Светог писма за богослужбену употребу У античком јудејству Стари Завет је био подељен на одељке за читања, у Вавилону је било 54 тих одељака - за сваку суботу преко године по једна (нпр. 1. Пост 1,1-6,8; 2 Пост 6,9-11,32), а у Палестини 154 краћих одељака, који су прочитани током три године. У Талмуду је постојала подела на стихове, али не и бројање стихова. Одељци из Торе звали су се параше, а одељци из пророка хафтаре. Још у првој хришћанској Цркви постојала је двострука подела Новог Завета: подела за црквену употребу и подела за научна истраживања. Св. Јустин Мученик (l65) сведочи да се у првим хришћанским црквама Библија употребљавала за читање на богослужењима, и да се сваке недеље у Цркви читао по један одељак из Старог и Новог Завета (Дијалог с Трифоном). Св. Климент Александријски говори ο "највећој перикопи" (одељку) из Прве посланице Коринћанима 6,1 (Стромата). За богослужбену употребу цели Нови Завет био је подељен на два дела - евангелистариј (перикопе или зачала из Јеванђеља) и праксапостолос, који је садржао Дела апостолска и све посланице Новога Завета. За време Св. Јована Златоустог (407) Нови Завет је, био сасвим подељен на зачала, која су била позната вернима, а на која он упућује да их претходно прочитају јер ће ο њима говорити наредне недеље у цркви. По једна перикопа била је одређена да се прочита сваке недеље. На крају зборника библијског текста обично је преписиван списак зачала, тзв. синаксар, ради правилног читања у црквама. Уколико је тај списак имао и тачан датум када је та зачала требало читати, онда је тај списак називан минологион. Јефталије, ђакон Александријске цркве (IV век), за црквену употребу поделио је сва четири Јеванђеља на 57 анагноза за читање у црквама. И Апостол је имао 57 анагноза, Дела апостолска 16, Павлове посланице 31, а саборне 10 анагноза. Број 57 узет је из разлога да би се сваки одељак прочитао једанпут годишње, сваке недеље (53 недеље и по један одељак читао се за Васкрс, Вазнесење, Духове и Божић). Ове анагнозе дељене су даље на пододељке, чији се списак налазио на крају богослужбених књига. Први научни подухват у подели, одн., разврставању јеванђељских одељака по темама учинио је Сиријац Татијан у свом делу Дијатесарон (око 172. године), које је касније послужило другим библистима у припреми упоредних текстова, симфонија, конкорданси, оне су се у оно време звале, према броју употребљених и паралелно исписаних оригинала и превода библијских текстова, као Тетрапла, Хексапла (Оригенова) и др. Библијска порука Средишња порука Библије је Божији савез с људима, и овде имамо три чиниоца: посредник савеза, основа за склапање савеза и народ савеза, завета. Сам Бог је Спаситељ свога народа, он заправо нуди савез и запечаћује га својом милошћу. Савршитељ спасења, Посредник савеза, завета, јесте Исус Христос, Син Божији. Начин спасења, основ савеза, јесте Божија милост, која позива народ да одговори вером и послушношћу. Наследници спасења, народ савеза, јесу Израиљ Божији, Црква Божија. Библијска порука је Божија порука човеку, саопштавана "много пута и на разне начине" (Јев 1,1) и, најзад, преко оваплоћенога Христа. Отуда, ауторитет Светог Писма не зависи од неког човека или неке заједнице Хришћана издвојене из Тела Цркве, него од Бога као његовог аутора, писца, и Цркве као његовог чувара и тумача.