Тајна вечера

ТАЈНА ВЕЧЕРА, установљена је на Велики четвртак увече, у самом граду Јерусалиму, у просторији званој Горница (соба на спрату). Јеванђелисти наводе да је Господ Христос у својој икономији спасења људског рода промишљао и ο тачном месту и времену установљења Свете Евхаристије, Тајне над Тајнама - Светајне; отуда се и ова вечера зове Тајна вечера.

Исус Христос је послао двојицу ученика, Петра и Јована, у град у коме ће сусрести човека с крчагом воде, и наложио им да га прате до куће у коју ћe ући, и да у њој запитају домаћина где је одаја где ће Учитељ јести Пасху са својим ученицима. "И он ћe вам показати велику застрту горњу собу". Овде су ученици припремили Пасху за Господа и друге Апостоле (Лк 22,7-13; Мт 26,17-19; Мк 14,12-16). Према Црквеном предању, то је била кућа Марије, мајке јеванђелисте Марка (Дап 12,12), у којој су се Апостоли окупљали.

Ток вечере

Према јеврејским обичајима оног времена, пре сваког обеда, морале су се прати руке до лаката, а пре једења пасхалног обеда и ноге. Христос верно извршава прописе и лично пере ноге својим ученицима, не обазирући се на Петрово противљење. Ο овоме опширно извештава јеванђелист Јован (Јн 13,1-20), наводећи да је предстојеће Јудино издајство било проречено у Старом Завету, мада из Христових уста то место другачије гласи: "Онај који једе мој хлеб, подиже пету своју на мене" (Јн 13,18; Пс 40,10).

Следећи чин јесте идентификовање Јуде као издајника, умакањем залогаја и пружањем да једе. Овим чином Христос свакако није подстакао Јуду на издају, него му само ставља до знања да је прозрео његову злу намеру и да га је препустио Сатани коме се већ био придружио. Постоје ситне разлике у изношењу редоследа у Јеванђељу. Према изложењу код Матеја и Марка, Јуда је био означен као издајник пре установљења Евхаристије, а код Луке је најпре установљена Евхаристија, па је на Јуду показано као на издајника.

Успостављање Евхаристије

Средишњи чин Тајне вечере, Евхаристије, бележе сва три јеванђелиста (Мт 26,26-29; Мк 14,22-25; Лк 22,14-20). Христова Последња вечера била је пасхални обед. Одржана је у четвртак увече, а већ у петак Христос и разбојници бивају осуђени, распети, журно их скидају са крста да не би висили током суботе, а уз то јеванђелист примећује да "беше велики дан она субота" (Јн 19,31), тј. била је јеврејска Пасха.

Довођење старозаветног јагњета у везу са овим обедом потпуно је оправдано. И данас се за време седера (пасхалне вечере) читају благослови. "Узе Исус хлеб и благословивши преломи га, и даде ученицима, и рече: Узмите, једите, ово је тело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; јер ово је крв моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова" (Мт 26,26-28). Ово су те речи установљења Свете Евхаристије, Свете Тајне Причешћа. Следствено томе, као што је крв пасхалног јагњета једном у Египту спасла израиљску децу, првенце, од Анђела смрти, тако ћe и сада крв Христа Јагњета: "Гле, Јагње Божије које узима на се грехе света" (Јн 1,29), спасти од греха све људе који у Њега верују.

Карактеристике Ехаристије

Пасхална жртва се у Јудаизму понављала и понавља се сваке године, док се овде установљена Евхаристија може савршавати, одн. тачније - савршити, свакодневно по целом свету, на свим Црквеним олтарима са свештеником као заступником самог Христа и сабраним верницима. "Она је Нови савез с Богом, који ћe и после Његовог одласка претпостављати свету заједницу љубави" (Чарнић).

Међутим, свака Тајна вечера, Евхаристија, није само пуко сећање на Христову смрт и искупитељско дело, него је непрестано делање Христово у овом свету. Када верници после молитве и призива Светога Духа примају истинско Тело и Крв Христову, "за очишћење греха и за живот вечни", они примају само божанство Господа Исуса Христа, пречисто Тело и Крв која онда освећује и обожава целокупан човечији организам. Христос је свој Завет назвао Новим (Нови Завет), јер је проливена Крв, заправо "Крв Завета" - алузија на (2 Мој 24,8) када је крв жртве била потврда да ћe народ поштовати Божији закон, Крв Сина Божијега проливена за опроштење грехова: Христос је "крвљу својом жртва помирења кроз веру" (Рм 3,25; уп. Еф 2,13; 1 Јн 1,7).