УИПОСТАЗИРАЊЕ (узимање људске природе у ипостас Логоса). Четврти васељенски сабор, који је одржан 451. годне у Халкидону (град у Витинији, близу Цариграда), био је суочен са питањем правилног тумачења христолошког учења пред двема великим јересима: монофизитством и несторијанством.
Несторијанство је христолошки догмат тумачило тако што је сматрало да су у Христу Бог и човек два лица која су само морално спојена у једно јединство. Против овог учења изјаснио се Трећи васељенски сабор (Ефес, 431) и дефинисао учење ο Христу. По том учењу, Христос је само једно, и то божанско лице, које је уз божанску примило и природу човека. Међутим, овај догмат поприма монофизитски карактер и везује се за име цариградског монаха Евтихија који је око 447. године учио да је после ипостасног сједињења, људска природа нестала у божанској као "кап воде у мору", те је у Христу остала само једна природа (божанска). Управо је ово разјаснио Четврти васељенски сабор у Халкидону на следећи начин: у Христу постоји само једно, и то божанско лице које је примило људску природу, али људска природа није нестала у божанској, него обе природе постоје у ипостасном сједињењу, нераздељиво и неразлучно, неизменљиво или непреложно.
Уипостазирање тако постаје једно од најважнијих објашњења које Леонтије Византијски (542) доноси халкидонској христологији. Он доказује (несторијанству и монофизитству који су учили да не постоји природа без ипостаси) да божанска ипостас постоји сама по себи и указује на разлику, а не на противречност. Ипостас (ύπόστασις) означава субјект (лице, личност), а уипостазирање (ενυπόστατον) означава људску природу унутар ипостаси, коју је приликом Оваплоћења примио превечни Логос. Људска природа је уипостазирана, дакле усредиштена у ипостаси Логоса, примљена у Његов субјект, не апсорбујући се.