Четврти васељенски сабор

ЧЕТВРТИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР (Сабор у Халкидону), одржан у Халкидону (данас место Кадике - Турска) од 8. октобра до 1. новембра 451. године. Повод за његово одржавање била је монофизитска јерес која је угрожавала предањску веру Цркве у Господа Христа оваплоћеног, састављеног од божанске и човечанске природе. Јерес је проповедао Евтихије (378-454), монах из Цариграда, иначе ученик Св. Кирила и противник несторијанства. По његовом јеретичком учењу, Исус Христос има само једну природу (μονοφισις - монофизис), и то божанску, а да је људско тело само привидно узео.

Предсаборна догађања

Помесни сабор кога је сазвао Патријарх Цариграда Флавијан 448. године, осуђује Евтихија и његову јерес. У његову одбрану стаје Патријарх Александрије Диоскор, и убеђује цара Теодосија II да сазове Сабор у Ефесу 449. године. Будући да је цар Теодосије подржавао монофизите, сазива сабор на коме је главну реч водио Диоскор и на којем је Евтихијево учење одобрено, а Флавијан осуђен. Овај сабор је у историји Цркве познат под називом - Разбојнички сабор. После смрти цара Теодосија (450), који је подржавао монофизите, нови цар Маркијан и царица Пулхерија подржавали су Православне у духу хришћанских царева какав је био цар Константин Велики.

У писму Флавијану, папа Лав I осуђује монофизитство, пишући да се Христос: "ради нас људи и ради нашега спасења родио од Дјеве Марије, Богородице, по људској природи, као један и исти Христос, Син, Господ, Јединородни, у двема природама; сједињеним несливено, непромењиво, нераздељиво и неразлучно, разлика у природама не будући уопште уништена њиховим сједињењем, свака природа, напротив, сачувавши своје особине, обадве стичући се у једном облику, једном лицу или једној ипостаси." Пошто то писмо Лава I није донело крај монофизитској јереси, цар Маркијан сазива Сабор 451. године, најпре у Никеји, али је убрзо премештен у Халкидон због близине престонице. По броју учесника, ово је био најбројнији Васељенски сабор са око 600-630 Епископа.

Ток сабора

Прва седница

У храму Свете мученице Јефимије, 8. октобра почело је прво заседање. На самом почетку, распоред учесника Сабора показао је да су јеретици на челу с Диоскором Александријским остали усамљени и изоловани, као они који су не само јеретици већ изазивачи немира и насиља у Цркви. Епископ Јевсевије Дорилејски оптужио је Диоскора да је одговоран за одржавање Разбојничког сабора (449) у Ефесу, на коме је у одсуству осудио и лишио катедре Теодорита Кирског, Иву Едеског и многе Православне Епископе на Истоку.

Потом су читани записници тог саборовања које је осуђено. Од значајних докумената била су представљена: Документа Флавијановог сабора (448), Томос измирења (433) и Флавијаново исповедање вере (449). Приликом читања овог последњег, многи присутни Епископи који су до тада више из страха били на Диоскоровој страни напустили су га и пришли Православнима. Неки од њих јавно су признали да су били приморани да потпишу документа Разбојничког сабора. Има података да је после ове прве саборске седнице први пут забележно да су оци као молитву певали "Свјатиј Боже..."

Друга седница

Значајна је била друга седница Сабора, одржана 10. октобра, када је први пут читан Никеоцариградски Символ Вере из 381. године, затим је прочитано Кирилово Друго писмо Несторију, Томос папе Лава и Кирилово Треће писмо Несторију са 12 анатема. Сва поменута документа била су добра подлога да се покаже да су Евтих, Диоскор и монофизити јеретици које треба изопштити из Црквене заједнице.

Остатак сабора

На следећим саборским седницама, оформљена је комисија која је требало да састави једно исповедање вере које би на јасан, Православан начин и у духу вере и предања Цркве исказало христологију - начин сједињења божанске и људске природе у Богочовеку Христу. Орос је био формулисан, и сматра се највећим делом Халкидонског сабора које је све до данас за Православну Цркву остало мерило христологије.

У Халкидонском оросу је тријумфовало Кирилово богословље и он се не може у потпуности разумети без јасног увида у околности које су до њега довеле. Сабор је оправдао Епископа Теодорита Кирског тако што је овај само анатемисао Несторија и исповедио да је Света Дјева Богородица. Исти поступак примењен је и за Иву Едеског који је такође примљен у Црквену заједницу. На самом крају рада сабора извршено је територијално разграничење између Антиохијске и Јерусалимске Патријаршије тако што је Јерусалимска Патријаршија добила обе Феникије (данас Либан и Сирија), Арабију, "три Палестине" с градовима Кесарија Палестинска, Скитополис и Петра (преко реке Јордана).

Орос Халкидонског сабора

Свети и велики Васељенски сабор, по благодати Божијој и заповешћу најпобожнијих и христољубивих наших царева Валентинијана и Маркијана Августа, окупљен у Халкидону, Митрополији области Витиније у мученичком храму Свете и добропобедне мученице Јефимије, одлучио је ниже изложено:

Господ наш и Спаситељ Исус Христос, утврђујући ученике у познању вере, рекао је: "Мир свој остављам вам, мир свој дајем вам" (Јн 14,27), да се не би нико супроставио (опирао) ближњем у догматима благочашћа (побожности), него да би свима објавили проповед Истине. Али, пошто лукави (ђаво) не престаје да својом завишћу, пакости семену побожности и увек изискује нешто ново против Истине, зато Господ који увек промишља о роду људском, подиже овог побожног и у ревности највернијег цара, и он је сазвао к себи одасвуд предстојатеље свештенства (Епископе) по благодати Господа свих Христа нашег, да удаљи од оваца Христових сваку заразу лажи, и да истином својом униште (сасеку) им клице (младице). То смо ми и учинили и изгнали смо општом одлуком лажне догмате и обновили (установили) непогрешиву веру Отаца, проповедајући (објављујући) свима Символ (318) три стотине осамнаесторице, и прибројали смо нашим Оцима оне који су прихватили то излагање благочешћа, који су се после тога сакупили у великом Константинопољу (Цариграду), сто педесеторице (150) и сами су потврдили ту веру.

Тако смо ми сачували поредак и све узоре (обрасце) вере раније, бившег Сабора светог у Ефесу, на коме су били представници најсветијег Келестина римског и Кирила Александријског, блажене успомене. Установљавамо нека заблиста (просветли) изложење праве и непорочне вере 318 Светих и Блажених Отаца у Никеји сакупљених при благочестивој успомени (памјати), Константина, бившег цара. Али да има силу и то што су установили 150 Светих Отаца у Константинопољу за победу против јереси које су се тада јавиле, и утврђење ове наше саборне и апостолске вере.

(следи Никеоцариградски Символ Вере)

И тако, следујући Светим Оцима, сви сагласно поучавамо исповедати једног и истог Сина, Господа нашег Исуса Христа, Њега истог и савршеног по Божанству и Њега исто савршеног по човечанству, и Њега исто истинитог Бога и истинитог Човека, из разумне душе и тела, једносуштног Оцу по божанству, и Њега исто једносуштног нама по човечанству, у свему подобног нама осим греха, рођеног од вечности од Оца по божанству, и Њега истог у последње дане ради нас и ради нашег спасења од Дјеве Марије Богородице по човечанству. Њега једног истог Христа, Сина, Господа, Јединородног, у две природе несливено, неизменљиво, нераздељено, неразлучно познатог (грч: άσυγύτως, άτρέπτως, αδιαιρέτως, άχωρίστως), тако да сједињењем није нарушена разлика природа, већ је шта више, сачувано својство сваке природе и сједињује се у једно лице и једну ипостас - не у два лица раздвојеног или раздељеног, већ Њега истог једног Сина Јединородног, Бога Логоса, Господа Исуса Христа, као што нам испрва (објавише) пророци за Њега, и као што нас сам Господ Исус Христос научи и предаде нам Символ Отаца.

Када смо тако са сваком брижљивошћу и складношћу то изложили, Свети и Васељенски сабор је одлучио да ником не дозволи да другу веру произноси или пише или саставља или домишља или да учи друго. А оне, пак, који се усуде да састављају другу веру или да проповедају ули уче да предају други Символ онима који желе да се обрате у познање истине из Јелинизма (многобоштва), или из Јудејства или какве било јереси, таквима, ако буду Епископи или клирици, нека Епископима буду туђи (страни) од епископства и клирицима - клира, ако су монаси или световњаци (лаици), они нека буду проклети (анатема).

Након читања ороса, сви Епископи су изикнули: "То је вера Отаца. Нека Митрополити одмах потпишу; нека потпишу у присуству самих чиновника, добра одлука нека не подлеже сумњи. То је вера апостолска. Са њом смо сви сагласни. Сви тако мислимо."

Канони

Сабор је донео 30 канона. Одређени број канона говори ο монасима и манастирима (канони: IV, XVI, XXIV), строго се забрањује симонија (канон III), рукоположење клирика без назначења, као и двојно назначење (канони VI, X, и XX), ο потреби да сваки Епископ мора да има иконома из редова свештенства који води рачуна ο црквеној имовини (канон XXVI). Значајан је канон XVII који говори ο духовној надлежности Епископа у својим Епархијама, у коме на крају пише: "...ако је царском влашћу основан нови град, или се унапред обнови, нека поредак црквене управе проследује грађанским и јавним (државним) узорима." Канон XXVIII потврђује III канон Другог васељенског сабора којим се даје право части Епископу Новог Рима (Цариграда), "јер је овај град удостојен цара и сената", после Рима. Цариградски Патријарх по овом канону има право да хиротонише Митрополите у области Понта, Тракије и Азије, као и варварске (иноплемене) Епископе у тим областима. Канон XXX обавезује египатске Епископе да заклетвом или другим јемством потврде и гарантују да ћe, по избору новог александријског Архиепископа после збаченог Диоскора, потписати Томос папе Лава.

Четврти васељенски или Халкидонски сабор веома је значајан због његових догматских и канонских одлука за Православну Цркву. Монофизитство које је на њему осуђено, трајно је остало ван домашаја Васељенске Цркве, тако да се и данас, после више од петнаест векова, може говорити ο монофизитским, дохалкидонским црквама које нису у потпуности прихватиле Халкидон и његове одлуке. То су: Коптска црква, Јаковитска или Сиријска црква, Јерменска и Етиопска црква.

 

Канони Четвртог васељенског сабора

Канон 1

Признадосмо за праведно, да морају важити правила која су од Светих Отаца до сада на свакоме сабору изложена била.

(Трул 2; 7 вас 1; Картаг 1)

 

Канон 2

Ако који Епископ за новце обави рукоположење, и благодат која се не може продавати, претвори у предмет продаје, те за новце постави Епископа, или Хорепископа, или презвитера, или ђакона, или другога кога, који спада клиру, или из гадне похлепе за добитком произведе за новце економа, или екдика, или парамонара, или ма кога другога, који је у канону убројен, пак се докаже да је заиста то учинио, нека се са свога степена свргне; а онај који је таковим путем постављен, нека никакве користи нема од купљенога рукоположења или произведења, него нека се сматра као и да нема достојанства, или службе коју је новцима добио. Који је пак и посредником био у овој гнусној и безаконитој трговини, такав, ако је клирик, нека се свргне са свога степена; ако је световњак или калуђер, нека буде анатема.

(Ап 29; Трул 22,23; 7 вас 4,5,15, 9; Лаод 12; Сардик 2; Вас Вел 90; Генадија посл, Тарас посл)

 

Канон 3

Дознао је свети сабор, да неки чланови клира из гадне похлепе за добитком узимају под најам туђа имања и потхваћају се световних послова, пак, занемарујући службу Божију, обилазе куће световњака и ради среброљубља примају се да управљају њиховим добрима. Одређује према томе свети и велики сабор, да унапред нико, ни Епископ, ни клирик, ни калуђер нема узимати под најам имања, нити предузимати вођење световних послова, осим ако није позван законом да прими скрбништво над малолетнима, чега се не би могао отказати, или му Епископ града поручи, да води старање о Црквеним пословима, или о сиротима, или о удовицама, који су без заштите, или о особама, које особитим начином потребују Црквену помоћ, ради страха Божијега. Који се после овога усуди преступити ову наредбу, нека подлегне Црквеним казнама.

(Ап 20,81,83; 4 вас 7; 7 вас 10; Картаг 16; прводр 11)

 

Канон 4

Који у истини и искрено проводе калуђерски живот, нека уживају и достојну част. Али пошто се неки служе калуђерством само ради изговора, и доводе у забуну Црквене и грађанске послове, безобзирно обилазећи градове, па чак хоће да сами за себе и манастире подижу, установљује се да нико нема, и нигде да оснива или подиже манастир, или молитвени дом, без приволе Епископа дотичнога града. и калуђери свакога града и свакога места нека буду потчињени Епископу, нека тишину љубе, нека само у посту и молитви бораве и нека остају увиек у оним местима, у којима су постављени; нити се имају мешати или учествовати у Црквене или светске послове, запуштајући своје манастире, осим случаја, да им то по неопходној потреби допуштено буде од Епископа града. Ни роб никакав нека се не прима у манастир, да калуђером постане, ако на то нема приволе од свога господара; а који преступи ову нашу установу, наређујемо, да буде одлучен, да се име Божије не хули. Епископ града треба, да најмарљивији надзор води над манастирима.

(Ап 82; 4 вас 24; Трул. 40 до 49,85; 7 вас 17 до 21; Гангр 3; Картаг 63; прводр 1 до 7)

 

Канон 5

У погледу Епископа, или клирика, који прелазе из једног града у други, установљује се, да издана од светих отаца правила пуну снагу морају имати.

(Ап 14,15; 1 вас 15,16; 4 вас 10,20,23; Трул 17,18; Ант 13,21; Сардик 15,16; Картаг 54,90)

 

Канон 6

Без назначења не треба рукополагати никога, ни презвитера, нити ђакона, нити икаквог другога из Црквенога реда, него рукоположени мора бити тачно одређен или за једну цркву градску, или сеоску, или за мученички храм, или за манастир. У погледу оних који бивају рукоположени без назначења, наређује свети сабор, да постављење њихово буде ништаво и да никакве службе не могу вршити, на срамоту онога, који је рукоположење обавио.

(Ап 15; 1 вас 15,16; Неокес 13)

 

Канон 7

Који су једном ступили у клир, или су се калуђерству посветили, наређујемо, да не могу већ ступити ни у војничку, ни у светску службу; а који се на ово усуде, и не поврате се, покајавши се, к ономе, што су ради Бога изабрали, нека буду анатема.

(Ап 6,20,81,83; 4 вас 3,16; Трул 21; 7 вас 10; Картаг 16; Прводр 11)

 

Канон 8

Клирици који су при сиротињским домовима, при манастирима и при мученичким храмовима, нека буду сходно предању светих отаца, под влашћу Епископа дотичнога града, и продржљиво нека се од свог Епископа не одмећу. Који се пак усуде ма којим ма којим било начином повредити ову установу и не буду подложни своме Епископу, ако су клирици, нека подлегну казнама по правилима; ако су калуђери или свиетовњаци, нека буду одлучени.

(1 вас 15,16; 4 вас 6,10)

 

Канон 9

Ако који клирик има какву расправу са другим клириком, нека не обилази свога Епископа и нека се не обраћа светским судовима, него нека најпре поведе посао код свога Епископа, или, уз приволу Епископа, код оних нека се суд води, које и једна и друга страна изаберу; а који преступи ово нека подлегне казнама по правилима. Ако клирик има распру какву са својим, или са другим Епископом, нека се суди пред епархијским сабором. Ако пак Епископ или клирик има какав спор са дотичним епархијским Митрополитом, нека се обрати егзарху велике области (дијецезе), или престолу царскога Цариграда, и код њега нека се суди.

(Ап 74,75; 1 вас 6; 2 вас 6; 4 вас 17,19,21,28; Трул 8; Антиох 14,15,20; Лаод 40; Сард 4; Картаг 8, 10,11,12,15,18,19,59,104,107,128,129,130,132)

 

Канон 10

Није допуштено клирику да се у исто време броји при црквама двају градова, и при оној, за коју је у почетку рукоположен био, и при оној, којој је, као знатнијој, а проникнут жељом за пустом славом, прешао. А који то учине, нека буду повраћени својој цркви, за коју су били у почетку рукоположени, и само ту нека служе. Ако је пак ко премештен био из једне цркве у другу, ништа општега не сме имати у пословима пређашње цркве, тицало се то мученичких храмова, или сиротињских домова, или домова за странце, што од те цркве зависе. Усуде ли се који, после ове наредбе светог и васељенског овога сабора, учинити шта од овога што се сада забрањује, одређује свети сабор, да буду збачени са свога степена.

(Ап 15; 1 вас 15, 16; 4 вас 5,20,23; Трул 17,18; Антиох 3; Сардик 15,16; Картаг 54,90)

 

Канон 11

Установљујемо да сиромаси и они, који потребују помоћи, после испитања, имају добити на пут само Црквене листове мира, а не препоручне листове; јер препоручне листове треба давати оним само лицима, која су под сумњом.

(Ап 12,13,32,33; 4 вас 13; Трул 17; Ант 6,7,8,11; Лаодик 41,42; Сардик 7,8,9; Картаг 23,106)

 

Канон 12

Дознали смо да неки противно Црквеним установама, обратише се к велможама, на основу прагматика, разделише једну Епархију на двоје, тако да услед тога бивају два Митрополита у једној истој епархији. Одређује зато свети сабор, да се никакав Епископ унапред на тако што не усуди, јер који то покуша биће збачен са свога степена. Градови пак, који су услед царских грамата одликовани били насловом Митрополије, нека уживају само част, исто као и Епископи, који управљају црквама тих градова, али нека буду потпуно очувана правој Митрополији њезина права.

(Ап 34; 1 вас 6,7; 2 вас 2,3; 3 вас 8; 4 вас 28; Трул 36,39)

 

Канон 13

Туђи клирици и који су непознати, ниге и ни под којим начином да не служе у другом граду, без препоручних грамата од свога Епископа.

(Ап 12,13,32,33; 4 вас 11; Трул 17)

 

Канон 14

Пошто је у неким епархијама допуштено чтецима и појачима, да се жене, наређује свети сабор, да не може никакав од њих узети жену иноверну. Они пак, који су имали деце из такова брака и већ су их успели били крстити код јеретика, имају их привести у општење Саборне Цркве; а ако их нису крстили не могу их код јеретика крстити, исто тако ни сјединити браком са јеретичком, или јудејском, или јелинском особом, осим, ако особа, која жели да се браком сједини са Православном, обећа, да ће се обратити у Православну веру. А који преступи ову наредбу светога сабора, нека подлегне казни по правилима.

(Ап 26,45,65; Трул 6,72; Лаод 10,31 до 34,37,39; Карт 21)

 

Канон 15

За ђаконису нека се не поставља никаква женскиња пре него што јој је четрдесет година, и то после марљивога испитања. Ако је, пошто је примила посвећење, остала за неко време у служби, пак после се удала, презревши Божију благодат, нека буде анатема заједно са оним, који се с њом саставио.

(1 вас 19; Трул 14,40; Вас Вел 44)

 

Канон 16

Девојка, која је себе Господу Богу посветила, а тако исто и који припадају калуђерству, не смеју ступати у брак. А који се у томе затекну, нека буду одлучени. Наређујемо у осталом, да месни Епископ има власт показати и човекољубље према таковима.

(4 вас 7; Трул 44,46,47; Анкир 19; Вас Вел 6,18,19,20,60)

 

Канон 17

У свакој Епархији парохије, које су по селима или засеоцима, морају непромењиво припадати оним Епископима у чијој су оне власти, а особито, ако су за тридесет година без опреке их имали и њима управљали. Али, ако се какав спор о истима подигао, или се подигне пре него што је тридесет година истекло, допушта се онима, који себе сматрају увређенима, подигнути о томе тужбу пред епархијским сабором. Који је пак увређен био од свога Митрополита, нека се усуди код егзарха велике области (дијецезе), или код цариградског престола, као што је пре речено. Али ако је царском влашћу основан нови град, или се унапред оснује, у таквоме случају разређење црквених области нека следи разређењу државном и грађанском.

(1 вас 6; Трул 25; и сва паралелна правила која су приведена уз 9. правило 4. вас сабора)

 

Канон 18

Завера или ортачење, као преступ, строго је и извањским законима забрањено; тим више потребито је запречити, да тога у Божијој Цркви не буде. Према томе, који се клирици или калуђери затеку, да су или заверу склопили, или да су се уортачили, или да замке плету противу Епископа или суклирика, нека се сасвим са свога степена збаце.

(Ап 31; 2 вас 6; 3 вас 3; Трул 31, 34; Гангр 6; Сардик 14; Антиох 5; Картаг10,11; прводр 13,14,15)

 

Канон 19

Дочули смо, да се у Епархијама не држе правилима установљени сабори Епископа, те с тога бивају запуштени многи Црквени послови, који би морали бити уређени. Ради тога наређује свети сабор, сходно правилима светих отаца да се у свакој Епархији Епископи два пута у години скупљају у оно место, где за најбоље нађе Епископ Митрополије, те да се доведу у ред сви послови, који се истакну. Епископи пак који не дођу, него остану у својим градовима, а здрави су и слободни од сваког неодложног и неопходног посла, нека братски буду укорени.

(Ап 34,37; 1 вас 5; 2 вас 2; Трул 8; 7 вас 6; Антиох 20; Лаод 40; Картаг 18,73)

 

Канон 20

Није допуштено, да клирици, који су на служби при једној цркви, буду намештени, при цркви другога града, као што смо ово већ установили, него оном се црквом морају задовољити, за коју су од почетка удостојени били службе; осим оних само клирика, који су, изгубивши своју отаџбину, по неопходности прешли другој цркви. А који Епископ, послие ове наредбе, прими једнога клирика, који другоме Епископу припада, установљује се, да буде ван општења и онај, који је примљен и онај, који је таквога примио, све дотле, док док се клирик који је одбегао, не поврати својој цркви.

(Ап 15; 1 вас 15,16; 4 вас 5,10,23; Трул 17,18; Антиох 3; Сард 15,16; Картаг 54,90)

 

Канон 21

Клирике, или световњаке, који оптужују Епископе, или клирике, не треба напросто и без извиђања припуштати, да подносе тужбе, док се пре не испита њихов глас.

(Ап 74; 2 вас 6; 4 вас 9; Картаг 8,11,12,13,30,128,129)

 

Канон 22

Није допуштено клирицима, после смрти свога Епископа, да разграбљују ствари, које њему припадају, као што је забрањено и онима, који те ствари преузимљу; јер, који то учине, у опасности су за своје јерархијске степене.

(Ап 40; Трул 35; Ант 24; Карт 22,26,81)

 

Канон 23

Дочуо је свети сабор, да неки клирици и калуђери, не имајући никакве поруке од свога Епископа, него чак су по некада и одлучени од њега, долазе у царски Цариград, и ту дуго времена остају, произвађајући смутње и доводећи у забуну Црквени ред, пак и куће појединих суновраћују. Ради тога свети сабор установљује, да такови најпре од екдика најсветије цариградске цркве имају бити опоменути, да се уклоне из царскога града; пак ако без срама продуже опет у истим пословима, нека кроз истог екдика силом буду отерани и у своја места повраћени.

(Ап 15; 1 вас 15,16; 4 вас 5,10,20; Трул 17,18; Антиох 3,11; Сардик 7,8,9,15,16; Картаг 54,75,97)

 

Канон 24

Једном посвећени услед приволе Епископа манастири, морају заувек остати манастирима, и добра која им припадају нека им буду очувана, нити икада могу бити претворена у светска обиталишта; а који допусте, да се то учини, нека подлегну каноничким казнама.

(4 вас 4; Трул 49; 7 вас 13,17; прводр 1; Кир Алекс 2)

 

Канон 25

Пошто неки Митрополити, као што смо дознали, и поверена им стада запуштају и постављања Епископа одлажу, свети сабор установљује, да постављања Епископа имају бити кроз три месеца, осим случаја, да каква неотклонива потреба не примора да се продужи време, те одгоди посао. А који тога не учине, нека подлегну Црквеним казнама. Иметак пак удове Цркве, нека буде неокрњено очуван од економа исте Цркве.

(Ап 58; Трул 19,35; Сард 11,12; Картаг 71,121,123; прводр 17)

 

Канон 26

Пошто у неким црквама, као што смо одлучили, Епископи рукују црквеним добрима без економа, установљује се, да свака црква, која има Епископа, мора имати из свога клира и економа, који ће црквеним управљати према напутцима свога Епископа, тако, да црквена управа не буде без сведока, и да се од тога не расипљу добра њезина, и свештенству се не проузрокује укор; а који тога не учини, нека подлегне божанским правилима.

(Ап 38, 41; 4 вас 25; Трул 35; 7 вас 11,12; Анкир 15; Гангр 7,8; Антиох 24,25; Картаг 26,33; прводр 7; Теоф Алекс 10; Кир Алекс 2)

 

Канон 27

За оне, који под изликом супруштва отимљу жене, или помажу отмичарима, или их подржавају, свети сабор наређује, ако су клирици, да буду свргнути са свога степена, ако ли су световњаци, нека буду анатема.

(Ап 67; Трул 92; Анк 11; Вас Вел 22,25,26,30,36,42)

 

Канон 28

Следећи у свему установама светих отаца и уважавајући сада прочитано правило сто педесет најбогољубазнијих Епископа, сакупљених на сабору у царскоме Цариграду, новоме Риму, за време бившега цара добре успомене великога Теодосија, исто и ми одлучујемо и установљујемо у погледу повластица најсветије цркве истога Цариграда, новога Рима; јер су и престолу старога Рима оци правично даровали повластице, пошто је исти град владајућим био. Пак следећи истоме разлогу, сто педесет најбогољубазнијих Епископа признали су једнаке повластице и најсветијем престолу новога Рима, разложито просудивши, да град, који је удостојен цара и сената, и који ужива једнаке повластице староме царскоме Риму, уздигнут буде и у Црквеним пословима као онај и да буде други после њега. Према томе, сами Митрополити понтске, азијске и тракијске области, а тако исто и Епископи иноплеменика у реченим областима, биће постављени од реченог најсветијега престола најсветије Цариградске цркве; то јест, сваки ће Митрополит речених области са епархијским Епископима постављати епархијске Епископе, као што је у божанственим правилима прописано, а Митрополите речених области, као што је казано, постављаће цариградски Архиепископ, пошто се по обичају изведе сугласни избор, о о истоме он буде извештен.

(Ап 34; 1 вас 4,6,7; 2 вас 2,3; 3 вас 8; 4 вас 9,17; Трул 36,39; Ант 9)

 

Канон 29

Светогрђе је низводити Епископа на презвитерски степен. Него, ако због каквог оправданог узрока неки Епископи морају бити уклоњени са Епископске службе, у таквоме случају не могу они заузимати ни презвитерскога места. Ако су пак без икакве кривице уклоњени били са достојанства, нека буду повраћени на Епископско достојанство. Анатолије, најпобожнији Архиепископ Цариграда, рече: Они, за које се каже, да су од епископскога достојанства низведени у ред презвитера, ако су осуђени били због каквих оправданих узрока, по закону не могу бити достојни ни части презвитера; али ако су низведени били на нижи чин без неког оправданог узрока, и у никаквој кривици нису били затечени, правично је, да опет добију достојанство и свештену службу Епископску.

(Трул 3,26; Анк 1,2; Неокес 9; Вас Вел 27,70)

 

Канон 30

Пошто су најблагочестивији Епископи Египта одложили још и данас потписати посланицу најсветијег Архиепископа Лава, не стога, што се противе Саборној вери, него што наводе, да у египатској области постоји обичај, ништа не предузимати без приволе и наредбе свога Архиепископа, и моле, да им се допусти почекати, док не буде постављен нови Епископ великога града александријског: ми смо нашли, да је правично и човекољубно, да им се, пошто остану у своме сану у царскоме граду, даде рок, док не буде постављен Архиепископ великога града александријског. И ради тога, остајући у своме сану, нека прикажу ко ће јамчити за њих, ако им је то могуће, или нека се закуну да ће сверовати.

(Ап 6,20,25,34,81; Ант 9; Сард 7; Вас Вел 10,64,82)