Пети васељенски сабор

ПЕТИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР (Други Сабор у Цариграду), одржан је у Цариграду од 5. маја до 4. јуна 553. године, у време цара Јустинијана I Великог (527-565). Овај Сабор није се бавио новом јереси већ је само на нови начин поново разматран проблем монофизитства, несторијанства и оригенизма. Цар је учинио покушај да монофизите врати у Цркву. У том циљу у Цариграду је одржан сусрет Православних и монофизитских теолога (532). За монофизите је било несхватљиво то што је Црква осудила Несторија, а није осудила његовог учитеља Теодора, Епископа Мопсуестијског (428), затим Теодора Кирског и Иву Едеског који су отворено подржавали Несторија. Додуше, последњу двојицу је осудио Разбојнички сабор (449), али су након тога били оправдани и враћени у Црквену заједницу на Четвртом сабору (451). Цар Јустинијан који је био Православац, али и Црква у целини, пристали су да се на дневни ред поново ставе ове поменуте три личности из V века.

Историјске прилике

Четрдесетих година V века, на Истоку је настао богословско-догматски документ Три поглавља који се управо бавио тим, тада спорним трима личностима. Истовремено су на Истоку вођене веома оштре расправе ο Оригену и његовом спорном учењу садржаном у спису О Начелима. Нарочито је било актуелно Оригеново погрешно учење о васпостављању свега у своје првобитно стање, по чему ће се чак и ђаво покајати и спасити (универзализам). Тим поводом, на помесном сабору у Цариграду (544), којим је председавао Патријарх Мина, Ориген је осуђен - пресуда је изречена у 15 анатема. Осуђене су све главне ставке Оригеновог јеретичког учења. Нико од монаха није осуђен као Оригенов присталица.

Било је и противника, посебно на Западу, који нису желели да се осуде ова тројица Епископа. Међу њима се посебно истицао Фулгенције Феранд из Картагине, који је тим поводом написао спис "У одбрану Три поглавља". Говорило се да се оваквим поступком доводи у питање ауторитет једног Васељенског сабора, затим, како се може судити онима који су већ давно умрли и налазе се пред судом Божијим, итд. Отпор је био толико јак да се током самог Сабора, папа Вигилије, иако је већ неколико година боравио у Цариграду, није смео јавно да подржи "Три поглавља", чак није смео да се појави на Сабору, већ се склонио у храм Св. Апостола Петра и Павла у Цариграду, одакле се огласио једним документом, под називом Пресуда.

Покушај предсаборског измирења Православних и монофизита

Цар Јустинијан је хтео да обнови Римско царство и у томе је добрим делом успео. међутим, на Истоку су већ постојале монофизитске цркве, које су биле ван граница Византије, и њихово присаједињење царству је ишло веома тешко. Званични покушај измирења Православних и монофизита одржан је у Цариграду 532. године. Био је то сусрет у коме је учествовало по шест угледних богослова са сваке стране - од Православних, присутни су били Ипатије Ефески и Леонтије Византијски, а од монофизита, Север Антиохијски. Некако у то време се по први пут у дискусијама појављују и списи Дионисија Ареопагита, које су посебно користили монофизити, иако у тим списима није било ничега спорног и јеретичког. На том састанку који је одржан у Цариграду, показало се да су за монофизите најспорније извесне личности, које су по њима биле јеретици, а које Црква још увек није званично осудила, или то макар није учинио Четврти васељенски сабор.

Легитимитет и значај тог сабора су оспоравали, јер његове одлуке сматрају за несторијанске, пошто наводно, Православни (диофизити), погрешно тумаче Кирилова објашњења о дуалној Христовој природи. То је особито наглашавао Север Антиохијски (512-538). Другог дана тог састанка разговарало се о томе, да ли је Богочовек Христос "из две природе", како су мислили монофизити и како је по њима учио Кирило Александријски, или је "у две природе", како су сматрали представници Православних. Монофизити су приговарали Халкидонском сабору и то што није примио 12 Кирилових анатема. Одговор је био да Сабор то није директно урадио, него посредно. Трећег и последњег дана, разговорима су присуствовали и Патријарх Епифаније и цар Јустинијан. Прихваћено је учење по коме је "Један од Свете Тројице пострадао телом", као и "једном и истом припадају и чуда и страдање".

Укратко речено, резултати преговора су били веома слаби. Православљу је пришао само један монофизитски Епископ и неколико свештеника. Као нека врста уступка, али са тачке гледишта Православних, сасвим прихватљива, прихваћена је ткз. теопасхитска формула, која се већ од раније налазила у молитви "Свјати Боже.. Који је распет за нас". На овоме је посебно инсистирала група скитских монаха. Сматра се да је у то време настала и химна "Јединородни Сине и Слове Божији..", која се данас поје на Литургији, а приписује се самом цару Јустинијану.

Ток сабора

Сабору у Цариграду присуствовало је око 165 Епископа, а председавао је цариградски Патријарх Евтихије. Папа Вигилије био је у Цариграду, али не и на Сабору, мада је све саборске одлуке признао. Сабор је потврдио пресуду Теодору Мопсуестијском који је у својој цркви већ био осуђен као јеретик (по питању осуде, из Цариграда је послата комисија у његов град, да испита да ли је име Теодорово избрисано из диптиха тамошње цркве где је био Епископ - налаз је био потврдан, што је значило да га је локална црква већ осудила као јеретика).

Затим је, сходно документу Три поглавља, осудио неке списе Епископа Теодорита Кирског који су били уперени против Кирила Александријског; осуђено је и писмо Иве Едеског које је упутио Епископу Марију у персијски град Ардаршир. У овом писму Иво сврстава Кирила Александријског у јеретике и подржава Несторија. Будући да су се због тих списа, Теодорит и Ива јавно покајали, примљени су назад и Цркву и враћени на своје епископске катедре, са којих их је збацио Разбојнички сабор. Овај Сабор је само још једном осудио, посмртно, оно за шта су се они једном већ покајали. Тиме није подривен и доведен у сумњу Четврти васељенски сабор.

Одлуке

Сабор се јасно изражава о ипостасном сједињењу и одбацује оне који мешају или одвајају две Христове природе после сједињења. Исус Христос је у две природе, чак и пошто се збило сједињење по ипостаси. Сабор даје исправно тумачење монофизитском изразу александријских богослова: "Једна оваплоћена природа божанскога Логоса", потврђујући да сједињење по ипостаси чува две природе, сједињене несливено и нераздељиво, у једној личности. Сабор одобрава литургијску формулу: "Господ Исус Христос који се распео телом, јесте истинити Бог", и осуђује учења која су проповедали Арије, Евномије, Македоније, Аполинарије, Несторије, Евтихије и Ориген. На почетку папа Вигилије није прихватио ову осуду, али 554. године он признаје васељенски карактер овога Сабора.

Пети васељенски сабор је потврдио догматско дело Трећег и Четвртог сабора, осудио је неке личности и њихова дела којима се два претходна сабора нису детаљно бавила. Не могу се прихватити гледишта да је Пети сабор био ревизија Халкидона и његовог догматског дела. Уступци које је Црква учинила монофизитима, нису постигли да се они врате у Цркву. Црквена икономија у том случају није дала никакве резултате.

Овај Сабор није донео ни један канон.

 

14 анатема према Три поглавља

1. Ако неко не исповеда да је Отац, Син и Свети Дух једне природе или суштине, једне моћи и славе, Тројица једносуштна и да се поштује једино Божанство у три ипостаси или лица, нека буде анатема. Јер, један је Бог и Отац у свему, и један је Господ Исус Христос кроз кога је све, и један је Дух Свети у коме је све.

2. Ако неко не исповеда да Бог Логос има два рођења, превечно од Оца, надвремено и бестелесно, а у последње дане Он је сишао са небеса и оваплотио се од Свете Пречисте Богородице и Приснодјеве Марије, и рођен је од ње, нека буде анатема.

3. Ако неко каже, да је друго Логос Божији Чудотворац, а друго страдални Христос, или да је Логос Божији рођен од жене, или да је у Њему други у другом, а не Њега једног Господа нашег Исуса Христа, Логоса Божијег, оваплоћеног и очовеченог, и Њега у чудесима и страдањима која је добровољно претрпео, нека буде анатема.

4. Ако неко каже, да је сједињење Бога Логоса са човеком било по благодати, или дејству (енергији), или части, или узроку, или приносу, или слици, или моћи, или поштовању, као да је Бог Логос усвојен од човека и да је од Њега примио славу, као што је Теодор (Мопсуестијски) хулио говорећи, или како исти тврди, као што несторијевци називају Бога Логоса Исуса Христа именује се облагодаћени Христос и Син, и два посебна лица заступају по једном именовању, и части, и достојанству и поштовању, и једно лице и једног Христа именују и осуђују. Према томе, онај ко не исповеда сједињење Бога Логоса са одушевљеним телом разумне душе и ума премда је био по ипостасном јединству, како су Свети Оци учили, и стога је једна Његова ипостас (личност), која је Господ Исус христос, један од Свете Тројице, нека буде анатема. Они који су различито поимали сједињење као безбожни Аполинарије и Евтих, и који су запали у срамоту и исповедају рушење јединства (сједињења). А Теодор и Несторије мисле и желе раздељивање, и уводе привидно јединство. Зато Света Божија Црква одбацује сваку безбожну јерес, а исповеда сложено јединство Бога Логоса у телу, које је (јединство) ипостасно (лично). Јер, према сложеном јеинству, по тајни Христовој, не само да се чува то увођење сједињења, већ се не прихвата њихово дељење.

5. Ако неко прихвата да је једна испостас Господа нашег Исуса Христа као прихватање савеза више ипостаси, и кроз то покушава да уведе у Христову тајну две ипостаси, или два лица, и тако од уведена два лица говори о једном лицу по достојанству и части и поклоњењу, како су безбожни Теодор и Несторије писали, и хули на свети Халкидонски сабор, како је на њему ово безбожно мишљење осуђено и како је речено за једну ипостас. Нека буде анатема на оне који не исповедају Бога Логоса у телу у ипостасном јединству; због тога је свети Халкидонски сабор Његову једину ипостас, или једно лице у једној ипостаси Господа нашег Исуса Христа исповедио. Јер, нема додавања (умножавања) лица, или ипостаси: Света Тројица и Оваплоћени показује једног од Свете Тројице, Бога Логоса.

6. Ако неко злоупотребљава и не назива заиста Богородицом Свету, Преславну Приснодјеву Марију, и да је принела као простог човека који је рођен, а не из ње оваплоћеног Логоса Божијег, и оних који одбацују да је принос Логоса Божијег (био) човекорођени, као и одбацивање рођеног човека, и хуљење на Халкидонски сабор који је одбацио безбожно мишљење Теодорово о Дјеви Богородици. Или ако неко њу (Богородицу) назива човекородицом или христородицом као да христос није Бог, већ незаконито и неистинито њу (Богородицу) не исповеда као Богородицу, а Бога Логоса превечно од Оца рођеног, а у последње дане од ње оваплоћеног како је божанствени и свети у Халкидону сабор њу Богородицу исповедио, нека буде анатема.

7. Ако неко говори да знамо и исповедамо једног Господа нашега Исуса христа у две природе, али не из Божанства и човечанства, што би занчило различитост природа из којих је постало нераздељиво и недокучиво (тајанствено) сједињење (јединство); нити се природа Логоса претворила у тело (плот), нити се пак тело (плот) изменило у природу Логоса, јер остаје свака (природа) оно што је њој својствено, и настаје сједињење по ипостаси, и још раздвајање у посебност (сваке природе) има (узима) облик по тајни Христовој; или број природа исповедајући у Њему једном Господу нашем Исусу Христу Богу Логосу оваплоћеном, не само пак теоретски да узимамо ову разлику, из којих је Он, не одбацивањем јединства (јер је један из двога, и од једнога су двојица), него је то објављен број (природа) које су неразлучне и са сопственим ипостасима (лицима) и имају природе, нека је анатема.

8. Ако неко исповеда да је из две природе, божанске и човечанске, постало (јединство) сједињење или једна природа Бога Логоса оваплоћеног, и не прихвата, како су Свети Оци учили, да је из божанске природе и човечанске настало ипостасно једна природа, или суштина и божанство и тело Христово, такав нека буде проклет. Јер ми говоримо да је јединородни Логос се ипостасно сјединио, а не говоримо да је претрпео какво преливање (претварање) у друге природе, већ шта више свака (природа) остаје оно што јесте, сјединило се, наиме, разумно тело Логоса. Зато, један је Христос, Бог и човек, Њега јединосуштног Оцу по Божанству и Њега јединосуштног нама по човечанству (исповедамо). Јер на исти начин и оне који раздељују или раздвајају, и који сливају тајну Христовог Божанског домостроја (икономије), одлучује и анатемише Божија Црква.

9. Ако неко говори о поклоњењу Христу у две природе и уводи два поклоњења (двоструко поштовање), посебно Богу Логосу и посебно човеку, или ако неко одваја тело, или слива Божанство и човечанство, или не једним поклоњењем Богу Логосу оваплоћеном и не поклања се заједно са Његовим сопственим телом, како је то Божанска Црква примила од почетка, нека је анатема.

10. Ако неко не исповеда да је телесно распети Господ наш Исус Христос био истинити Бог и Господ славе и један од Свете Тројице, нека је анатема.

11. Ако неко не проклиње Арија, Евномија, Македонија, Аполинарија, Несторија, Евтиха и Оригена, са њиховим безбожним списима, и све остале јеретике које је осудила и проклела Света Саборна и Апостолска Црква и поменута четири Света Сабора, и мишљења и заблуде оних сличних напред речених јеретика и оне који се до краја верно и одано држе безбожништва, нека је анатема.

12. Ако неко штити (брани) безбожног Теодора Мопсуестијског који је говорио да је друго Бог Логос а друго Христос, који је био изложен душевним страдањима и телесним пожудама драговољно и да је био за мало одвојен, и да је на најбољи могући начин усавршио се добрим делима и узвишен непорочном влашћу и да се као прост човек крстио у име Оца и Сина и Светога Духа и кроз крштење примио благодат Светога Духа и удостојио се богоусиновљења; и да се поштује са истом (једнаком) чашћу у личности Бога Логоса, а по васкрсењу постао је сасвим непроменљив и непогрешив у помислима. И опет, по овом напред реченом Теодору безбожном, овоје било сједињење Бога Логоса са Христом, како и Апостол (говори) за мужа и жену, "и двоје ће бити у једном телу" (1 Мој 2,24). Дрзнуо се он (Теодор) да изрекне и друга своја хуљења, да је Господ после васкрсења дунуо на ученике и рекао, "примите Духа Светога" (Јн 20,22), и да им није даровао Духа Светога већ да је само привидно дунуо. А и Томино исповедање, када је овај опипао руке и ребра Господња после васкрсења, "Господ мој и Бог мој" (Јн 20,28), да Тома то није рекао за Христа, већ је Тома усхићен чудесним васкрсењем опевао Бога који је подигао Христа. На исти начин је овај Теодор схватао Христа и у Делима апостолским, и то као Платон, Манихеј и Епикур и Маркион, говорио је као свако од ових што је изналазио сопствено учење и саставио је као платоници и манихејци и епикурејци и маркионити, и на исти начин је измислио учење о Христу и Хришћани су од њега похуљени. А ко брани реченог безбожног Теодора и његове нечастиве списе, овде наведене а и друге изнете безбројне хуле на великог Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, већ га не прокуне са његовим нечасним списима и свим његовим делима или га не осуди или га назове да је Православан а његова писања и нечасне његове списе и све оне који су мудровали и који мудрују слично њему и до краја остану у овој јереси, нека буде анатема.

13. Ако неко штити Теодортиове нечасне списе против истините вере на светом првом Ефеском сабору и дванаест глава Светог Кирила, и све што је он писао о Теодору и Несторију, и о другим његовим списима овде поменутим и мудровањима Теодоровим и Несторијевим као и оне који прихватају њихово безбожништво и назива нечасним учитеље Цркве који признају и исповедају ипостасно сједињење Бога Логоса. Ако неко не проклиње (анатемише) речене нечасне списе и оне који су слично мудровали или мудрују, а све оне који су писали против православне вере или, међу светима, Кирила и његових дванаест глава, и буде у овом безбожништву истрајавао, нека буде анатема.

14. Ако неко брани Посланицу за коју се каже да је од Иве написана Марину Персу, која одбацује да је Бог Логос од Свете Богородице и Приснодјеве Марије се оваплотио поставши човек, него говори да се из ње родио прост човек, кога назива храмом, као и да је друго Бог Логос а друго човек, и међу светима, Кирила, који је проповедао праву веру, осуђује га као јеретика слично Аполинарију који је безбожно писао, и оптужује свети први Ефески сабор да је без суда и ислеђивања осудио Несторија, а у овој безбожној Посланици, дванаест глава, међу светима Кирила, назива нечасним и противним правој вери, а хвали Теодора и Несторија и њихово нечастиво учење и списе. Ако неко поменуту Посланицу брани и не анатемише је, и оне који штите ову (посланицу) и оно што се у њој говори да је право или на месту (у реду), и оне који су писали и који пишу о њој или они који величају (посланицу) безбожну, и труде се да је хвале или оне који величају њену безбожност именом Светих Отаца или Светих на Халкидонском сабору, а оне који у томе остају до краја, нека буде анатема.