Седми васељенски сабор

СЕДМИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР (Други Сабор у Никеји), одржан је у Никеји, Витинија (Мала Азија) од 24. септембра до 23. октобра 787. године. Сазив и одржавање овог Сабора захтевао је млади цар Константин IV и његова мајка, удова царица Ирина. Разлог одржавања било је иконоборство, одн. одбацивање и уништавање икона у Цркви. Иконе су одувек у Цркви поштоване као видљиви начин исказивања побожности према Богу и светитељима.

Цар Лав III Исавријанац (717-741) издаје 727. године едикт којим се забрањује поштовање икона и свако сликовито представљање божанског. Именује иконоборног Патријарха, а од папе Григорија III (731-741), који беше екскомуницирао иконоборце, одузима провинцију Илирик, и предаје под јурисдикцију Константинопоља. Његов наследник, Константин IV Копроним (741-775) сазива Сабор 754. године у Цариграду, који осуђује поштовање икона и искључује поборнике икона, укључујући и Св. Јована Дамаскина, највећег браниоца поштовања икона.

Иринин муж цар Лав IV Хазар (775-780) био је противник икона док је царица тајно поштовала иконе. После мужевљеве смрти, она је имала одрешене руке да обнови иконопоштовање у Цркви и да спречи већ педесет година дуго иконоборство. Тадашњи цариградски Патријарх Павле IV сам је поднео оставку, а за новог Патријарха изабран је веома образован и побожан човек, лаик Тарасије. Царица Ирина, подршком Патријарха Тарасија и пристанком папе Адријана I (771-795), сазива Сабор у Никеји.

Ток Сабора

Сазван је да се одржи 786. године у Цариграду. Међутим, још су били јаки и бројни иконоборци, тако да је морао бити одложен, и за место одржавања изабрана је Никеја. Сабору је председавао Патријарх Тарасије, а било је присутно око 367 Епископа. Папа Адријан I имао је своје изасланике као што су их имали и источни Патријарси. Сабору први пут присуствује већи број монаха. Ово је због тога што су у протеклом периоду управо монаси поднели највећи терет и жртву у одбрани светих икона од иконобораца. Оци Сабора, и то је приметно, заузели су изразито благ, хришћански став према иконоборцима, који су се јавно покајали што су прогонили иконопоштоваоце, уништавали иконе и реметили Црквени поредак. Такви су помиловани и примљени у Црквену заједницу: Епископи Константин Николијски, Теодосије Ефески и Тома Клаудиопољски.

Одлуке

Поништене су одлуке Сабора из 754. године, и формулисано је учење да предмет поштовања јесте личност представљена на икони, и да треба правити разлику између обожавања (λατρεια), које приличи само Богу, и поштовања (προσκυνησις) које доликује светима. Потврђена је и озакоњена вера Цркве да су свете иконе достојне поштовања као видљиви изрази вечне и непролазне лепоте, пре свега Господа Христа као Богочовека. У том смислу и човек је икона - слика Бога невидљивог, јер је створен по слици и прилици Божијој. Бог је зато постао човек, оваплотио се, да би показао да је човек најлепши и најдивнији Божији створ. На Сабору је одато признање бранитељима светих икона какви су били: Герман, Патријарх цариградски, Јован Дамаскин, Георгије Кипарски, затим бројни монаси који су живот свој положили бранећи иконе (Св. Стефан Нови, Андреј Каливит, игуман Јован).

Донет је познати орос, исповедање вере у вези с питањем светих икона. Овај орос све до данас остао је критеријум и мерило богословско-хришћанске мисли ο иконама у Цркви као таквим. У његовој основи је богословље Св. Јована Дамаскина, најодлучнијег апологете од безбожне иконоборачке јереси, јереси која је у основи христолошка. Иконама Господа Христа, Богородице, анђела, светих, ми се поклањамо, одајемо им само почасно поклоњење (προσκύνησις). Сабор је осудио иконоборачко саборовање из 754. год. у Јерији код Цариграда, одржано у време цара Константина V Копронима, када је велики број Епископа био приморан да следује учење безбожних јеретика. Седми васељенски сабор је донео 22 канона.

Након сабора

Сабор нису прихватиле цркве у царству Карла Великог (Немачка, Француска, Шпанија). Сабор у Франкфурту (794) и Карловске књиге изјашњавају се против поштовања икона. Иконоборство није искорењено на самом Сабору, него опстаје захваљујући прогонима Православних од стране византијских царева. Тек је царица Теодора (грч: Θεοδώρα) завела ред (842), и у спомен на тај догађај, установљена је Недеља Православља, прве недеље Васкршњег поста. Иконоборство је последња јерес којом се бавио један Васељенски сабор.

Орос Седмог васељенског сабора

Свети и велики и Васељенски сабор, по благодати Божијој и одлуком побожних и христољубивих царева наших Константина и Ирине, мајке његове, сабран по други пут у сјајној Митрополији Никејаца у области Витиније, у светој Божијој цркви званој Софија (Премудрост), следећи предање Саборне Цркве, одреди следеће: Христос Бог наш, Који нам је даровао светлост свога познања и избавио нас из таме идолопоклоничког безумља, заручио је своју Свету Саборну Цркву, "која нема мрље ни боре" (Еф 5,27) и обећао јој да ће (као таква) бити чувана, и својим светим ученицима потврђивао је то говорећи: "Ја сам с вама у све дане до свршетка века" (Мт 28,28). Ово обећање дао је не само њима, него и нама који смо преко њих поверовали у Име Његово. Неки пак неразумно одбацивши тај дар (Христов), будући подстакнути од непријатеља обмањивача, одступили су од здравог смисла и супростављајући се предању Саборне Цркве, промашили су смисао Истине и, као што вели реч из Прича (Соломонових), "залуташе са стаза сопствене њиве и у руке сабраше неплодност" (Приче 9,12). Јер, усудише се да клеветају боголепни украс свештених посвета (дарова и украса у храму), називајући себе свештеницима а не будући то. O њима Бог кроз пророштво говори: "Многи пастири упропастише виноград мој, наслеђе моје упрљаше" (Јер 12,10). Јер пошавши за људима несвештеним (упрљаним), који само своју памет слушају, они оптужише заручену Христу Богу Свету Цркву Његову, и не направише разлику између светог и оскврњенога, те икону Господњу и Његових Светитеља назваше сличном дрвеним киповима сатанских идола.

Зато Господ Бог, не подносећи да гледа своје верне слуге упропашћиване таквом заразом, благовољењем Својим сазвао је нас, начелнике свештенства (Епископе), из свих крајева, благодарећи божанственој ревности и сагласју највернијих царева наших Константина и Ирине, да би божанско предање Саборне Цркве заједничком одлуком поново добило своју важност. Ми, зато, са сваком тачношћу испитавши и размотривши и следујући за циљем Истине, ништа не одузимамо, нити ишта додајемо, него све оно што је Саборне Цркве неумањено очувавамо. И следујући светих шест Васељенских сабора...

(даље следи Никеоцариградски Символ Вере)

И сажето говорећи: Ми се држимо неизменљиво свих Црквених завештаних нам писаних и неписаних предања, од којих је једно и изображавање иконичког живописа, јер је сагласно историји јеванђељске проповеди, ради потврђивања истинитог а не привидног очовечења Бога Логоса, и служи једнакој истоветној користи, пошто ствари које једна на другу указују очигледно да имају и узајамне појаве.

Пошто је то све тако, ми идући царским путем и следујући богонадахнутом учењу Светих Отаца наших и предању Саборне Цркве - јер знамо да је то предање Духа Светога Који обитава у њој - одређујемо са сваком пажњом и тачношћу: да се паралелно са знаком Часног и Животворног крста постављају часне и свете иконе - које су одговарајуће урађене од боја и мозаика и другог материјала - у светим Божијим црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима: икону Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и Пречисте Владичице наше Свете Богородице, и Часних Анђела, и свих Светих и Преподобних људи. Јер уколико се ове стално посматрају у иконичним изображењима, утолико се и они који их гледају покрећу ка жељењу и подражавању самих оригинала. И да се овима једнако одаје целивање и почасно поклоњење али не и истинско служење по вери нашој, које приличи само Божанској Природи, него да као што знаку Часног и Животворног Крста и Светим Јеванђељима и осталим свештеним посветама, тако да и у част ових чинимо принос кађења и светлости, као што је то био побожан обичај и у древних (Хришћана). Јер част која се одаје икони (лику) прелази на оригинал (прволик) и ко се поклања икони, поклања се личности онога који је на њој насликан.

Јер тако се утврђује наука Светих Отаца наших, то јест предање Саборне Цркве, која је с краја на крај земље примила Јеванђеље. Тако следујемо за Павлом, који је Христом говорио, и за свим Апостолским божанским скупом и за Отачком светињом, држећи се предања која смо примили. Тако ћемо пророчки певати Цркви победничке песме: "Радуј се веома, кћери Сионска! Проповедај, кћери Јерусалимска! Ликуј и весели се свим срцем својим, јер уклони Господ од тебе све неправде противника твојих; избављена си из руку непријатеља твојих! Господ Цар је испред тебе, више нећеш видети зла, и мир ће бити на теби у вечна времена" (Соф 3,14-15; Вар 3,13).

Оне пак који се дрзну да другачије (о овиме) мисле или уче, или сходно поганим јеретицима да одбацују Црквена предања и измишљају неку новину; или одбацују нешто од онога што је Цркви предато: Јеванђеље или знак Часног крста или живописање икона или свете мошти мученика; или подло и злобно измишљају да би порекли нешто од узакоњених предања Саборне Цркве; или још да се као профаним служе свештеним сасудима или часним манастирима - (за такве), ако су Епископи или клирици, наређујемо да се свргну, а ако су монаси да се одлуче од Причешћа.

 

Канони Седмог васељенског сабора

Канон 1

Онима који су примили свештеничко достојанство, за посведочавање и равнање служе издане каноничке установе, које и ми радосно примамо и заједно са богоречитим Давидом хвалимо Господа Бога, говорећи: на путу откривења Твојих радујем се, као за велико богатство (Пс 118,14), и: јавио си правду и откривења Твоја у векове, уразуми ме, и бићу жив (Пс 118,138,144). Па ако нам пророчански глас заповеда, да на векове чувамо откривења Божија и да по истима живимо, јасно је да она морају чврста и непомична остајати, јер и боговидац Мојсије овако говори: нити што додајте к томе нити одузмите од тога (5 Мој 12,32). А божанствени Апостол Петар, славећи се у њима, гласно казује: и Анђели желе у исте да загледају (1 Пет 1,12) Павле пак говори: ако и ми, или Анђео с неба благовести вам друкче, него што смо вам ми благовестили, анатема нека буде (Гал 1,8).

А пошто је све то тако и тако нам је завештано, величајући се тиме, као кад ко пронађе богати плен, ми радосно примамо и у свој целини и као непомично потврђујемо оно, што установљују божанствена правила, која су издана од светих труба Духа, велеславних Апостола, затим од шест светих сабора васељенских и од оних, који су се помесно сакупљали ради издавања таквих правила, и најпосле од светих отаца наших. Јер сви они, просвећени једним и истим Духом, установише што је корисно било; те које они анатеми предају, исте анатемишемо и ми; а које свргнућу исте и ми свргавамо; које пак одлучењу, исте и ми одлучујемо; које најпосле они подвргавају епитимији, исте подвргавамо епитимији и ми. Јер: не будите среброљупци; будите задовољни оним што имате (Јев 13,5), гласно казује божанствени Апостол Павле, који се уздигао до трећега неба, и неисказане речи је чуо.

(4 вас 1; Трул 2; Картаг 1; прводр 10)

 

Канон 2

Пошто славећи Бога обећавамо му: наредбама Твојим тешићу се, нећу заборавити речи Твојих (Пс 118,6) то спасоносно је за све Хришћане да то чувају, а посебно за оне, који добивају свештеничко достојанство. Ради тога наређујемо, да сваки онај који има бити постављен на епископски степен, мора свакако познавати Псалтир, да би тако могао напутити и сав свој клир, да се из њега поучава. Треба према томе да сваки који има бити постављен за Епископа, буде од Митрополита марљиво испитан, да ли има готов и способан дух, да размишљено, а не површно чита света правила, и Свето Јеванђеље, и књигу божанственог Апостола, и све божанствено писмо, а такођер, да ли ће он поступати по божијим заповедима, и да ли ће учити поверени му народ.

Јер суштину наше јерархије састављају богопредане речи, то јест, право познавање божанствених књига, као што је велики Дионисије казао. Пак ако се на испиту опази, да се дотични колеба у знању, и не даје пуну јамчевину, да ће као што треба поступати и учити, нека се не поставља, јер је кроз пророке рекао Бог: ти си одбацио знање, и ја ћу тебе одбацити, да ми не вршиш службе свештеничке (Осија 4,6).

(Ап 58,80; 1 вас 2; Трул 19; Лаод 12; Сардик 10; Картаг 18)

 

Канон 3

Сваки избор Епископа, или презвитера, или ђакона, који бива средством световних власти, нека нема ваљаности, сходно правилу, које каже: „ако се који Епископ послужи световним властима, да кроз исте задобије цркву, нека се свргне, пак и одлучи; а исто и сви они, који с њим опште.“ Јер који се има произвести за епископство, мора бити од Епископа биран, као што је наређено од Светих Отаца у Никеји каноном, који каже: „Епископ треба уопште да буде постављен од свих Епископа, који су у Епархији; а ако је то мучно, или због какве хитне потребе, или због даљине пута, нека се три барем на једно место сакупе, а одсутни нека такође свој глас даду, пристајући кроз грамате, и тада нека се обави рукоположење; утврђење пак свега тога има припадати у свакој Епархији Митрополиту“.

(Ап 30; 1 вас 4; Антиох 19,23; Лаод 12,13; Сардик 6; Цариград. 1; Картаг 13,49,50)

 

Канон 4

Проповедник истине, божанствени Апостол Павле, налажући као неко правило ефеским презвитерима, или боље рећи, свему свештенству, овако им одрешито каже: сребра, или злата, или руха ни у једнога не заисках: све вам показах, да који се тако буду трудили, морају помагати немоћнима и опомињати се, да је много блаженије давати, него ли узимати (Дап 20,33,35). Ради тога и ми који смо од њега научени, наређујемо, да Епископ ни под каквим начином не замишља из гадне похлепе за добитком, а под привидним разлогом некаквих грехова, истраживати злата, или сребра, или другог чега од подчињених му Епископа, или клирика, или калуђера; јер Апостол говори: неправедници неће наследити Царства Божијега (1 Кор 6,9), и: деца нису дужна родитељима имања тећи, него родитељи деци (2 Кор 12,14).

А који се затече, јер хоће да измами злата или чега другога, или због своје неке страсти, да забрањује Црквену службу, и одлучује ког свога клирика, или затвара часни храм, да у њему Божије службе не буде, и тиме навраћа своје безумље на бешчуствене ствари, такав је и сам бешчуствен, и подвргнуће се ономе, чему је хтео друге подвргнути, и злоба ће се његова обратити на његову главу (Пс 7,17), као на преступника Божије заповеди и Апостолских установа. Јер и Петар, врховни Апостол заповеда: пасите стадо Божје које имате, надгледајући га, не силом, него добровољно и по Богу, нити за неправедне добитке, него из добра срца; нити као да владате клиром, него бивајте угледи стаду; и кад се јави Поглавар пастирски, примићете венац славе, који неће увенути.

(1 Пет 5,2,3,4) (Ап 29; 4 вас 2; Трул 22,23; 7 вас 5,15,19; Лаод 12; Сардик 2; Вас Вел 90; Генад посл; Тарас посл)

 

Канон 5

Грех је к смрти, кад неки греше, а неће да се поправе; а од овога је још горе, кад неки дрским поступањем устају против благочестија и истине, осврћући се више на мамону, него на послушност Богу, и занемарујући Његова правила и установе. У таковима, није Господ Бог, док се год не покоре и не освесте од свога зла, те ради тога они морају особитим начином Богу приступати и скрушеним срцем просити, да им отпусти грех и опрости, а не узносити се безаконитим својим давањем. Јер Господ је близу оних, који су скрушена срца (Пс 33,19). Према томе они који се хвале, да су кроз то што су злата дали постављени на службу Цркве, и полажу наду на тај хрђави обичај, који отуђује и од Бога и од свештенства, те бестидним образом и на сав глас срамотним речима бесчасте оне, који су духом светим због изврснога свога живота изабрани били и без издавања злата постављени на службу Цркве, такове, који то чине, треба најпре низвести на последњи степен свога чина; а ако остану упорни треба их епитимијом исправљати.

Затече ли се пак који да је то учинио при самом рукоположењу, нека се поступи сњим по Апостолскоме правилу, које каже: „ако који Епископ, или презвитер, или ђакон, новцем задобије ово достојанство, нека се свргне и он, и онај, који га је поставио, и сасвим нека се одлучи од заједнице, као Симон врачар мном Петром“; исто тако и по другоме правилу светих отаца наших у Халкидону, које каже: „ако који Епископ за новце обави рукоположење, и благодат која се не може продавати, претвори у предмет продаје, те за новце постави Епископа, или Хорепископа, или презвитера, или ђакона, или другога кога, који спада клиру, или из гадне похлепе, или из гадне похлепе за добитком произведе за новце, економа, или екдика, или парамонара, или ма кога другога, који је у канону убројен, пак се докаже, да је то заиста учинио, нека се са свога степена свргне, а онај, који је таковим путем постављен, нека никакве користи нема од купљенога рукоположења или произведења, него нека се сматра, као да и нема достојанства, или службе, коју је новцима добио. Који је пак и посредником био у овакој гнусној и безаконитој трговини, такав, ако је клирик, нека се свргне са свога степена; ако је световњак или калуђер, нека је анатема“.

(Ап 29; 4 вас 2; Трул 22,23; 7 вас 4)

 

Канон 6

Пошто има Канон, које каже: сваке године по два пута ваља да буду у свакој Епархији каноничка истраживања од збора Епископа; а ради потешкоћа, и што нису свагда имали потребито за путовање Епископи, који су морали на збор долазити, Свети Оци шестога сабора наредише, да свакако и без икаквог изговора има бити један пут у години сабор, да се доведе у ред што је поремећено, то исто ово канон и ми понављамо. А ако се нађе који световни сановник да ово забрањује, нека буде одлучен. Митрополит пак, који занемари овим, а није запречен каквом силом и неопходношћу, или другим оправданим разлогом, нека подлегне казни по правилима.

И кад се сабор ради каноничких и јеванђељских предмета састави, сакупљени Епископи ваља да особитим старањем и марљивошћу настоје, да очуване буду божанствене и животворне заповеди Божије; јер, ко их чува, има велику награду (Пс 18,12), и: јер је заповед светиљка, закон светлост, а прекор и карање пут животни (Прич 6,23), и: заповед је Господња светла, просветљује очи (Пс 18,9). А Митрополит нема да тражи ништа од онога, што Епископ собом донесе, ни скота, ни друго шта, јер ако се докаже да је то учинио, четвероструко имаће да поврати.

(Ап 37; 1 вас 5; 4 вас 19; Трул 8; Антиох 20; Картаг 95)

 

Канон 7

Божанствени је Апостол Павле казао: неких су људи греси познати напред, а неких иду за њима (1 Тим 5,24). Тако гресима који су пре почињени, други греси после њих долазе. Исто и нечастивој јереси клеветника на Хришћанство следовала су друга нечастија. Па као што су слике часних икона уклонили из цркве, тако су запустили и друге неке обичаје, које треба успоставити, и изнова их по писаноме и неписаноме праву на снагу ставити. Ради тога, ако су који часни храмови посвећени без светих моштију мученика, наређујемо, да се имају мошти у истима положити уз обичну молитву. Који пак посвети један храм без светих моштију, нека буде свргнут, јер је преступио Црквено предање.

(Ап 31; 4 вас 4; Трул 31; Антиох 5; Картаг 83)

 

Канон 8

Пошто неки, блудећи из јеврејске вероисповести, смислише подругивати се над Христом Богом нашим, причињајући се Хришћанима, а међутим потајно Га се одричу, и кришом светкују суботу и друго чине што је јудејско, наређујемо, да се такви не примају ни у општење, ни на молитву, ни у Цркву, него нека отворено буду по својој исповести Јевреји, нити им децу треба крштавати, нити им признати право да могу робове куповати, или шта поседовати. А ако се који од њих обрати искреном вером и исповеди је од свега срца, пошто опорече своје обичаје и чине, како би тиме и друге изобличио и на прави пут навео, таквога само треба примити, па крстити и њега и децу његову, и настојати да стоји далеко од јеврејских обичаја. Ако дотични тако не поступе, нипошто их не треба примати.

(Ап 7,64,70,71; Трул 11,84; Антиох 1; Лаод 29,37,38)

 

Канон 9

Све детиње басне, и безумне игре, и лажни списи, што су издани били против часних икона, морају бити предани у цариградску Епископију, да се спреме са другим јеретичким књигама. Нађе ли се пак неко да их крије, нека се свргне ако је Епископ, или презвитер, или ђакон, и нека се одлучи, ако је световњак, или калуђер.

(Ап 60; Трул 63; Лаод 59)

 

Канон 10

Пошто неки клирици, обилазећи наредбу правила, запуштају своју парохију и у друге парохије одбегавају, а особито се то опажа у овом Богом очуваном и царскоме граду, те се код световних сановника настањују и у њиховим богомољама обављају свету службу, такве клирике, без приволе свога и цариградског Епископа, не треба у никакву кућу нити цркву примати; а који то учини, и упорно у томе остане, нека се свргне. Учине ли који клирици то са приволом споменутих свештеноначелника, у таквом случају ти клирици не смију узимати на себе световних и грађанских послова, пошто им је то божанственим правилом забрањено чинити. А који се затече, да такве послове предузима код такозваних великаша, нека или престане, или нека се свргне. Свакако боље му је, да иде да учи децу и своје домаће, и да им чита свете књиге, јер зато је свештенство и добио.

(Ап 6,15,20,58,81,83; 1 вас 2,15,16; 4 вас 3,4,5,7,8,10,20,23; Трул 17,18,19,20,31,59,64; Антиох 3,13,16,21; Лаод 19; Сардик 1,2,3,12,15,16; Картаг 16,48,54,65,71,80,90,121,123; прводр 11)

 

Канон 11

Као што смо дужни чувати сва божанствена правила, морамо неповређеним свакако чувати и оно, које заповеда, да у свакој цркви економи буду. И ако сваки Митрополит постави економа у својој цркви, добро је; ако не, имаће цариградски Епископ својом влашћу да у тој цркви економа постави. Исто ће учинити и Митрополити, ако подвласни им Епископи не буду хтели постављати економе у својим црквама. И ово исто нека се пази и у погледу манастира.

(Ап 38, 41; 4 вас 25, 26; Трул 35; 7 вас 12; Анкир 15; Гангр 7,8; Антиох 24,25; Картаг 26,33; прводр 7; Теоф Алекс 10; Кир Алекс 2)

 

Канон 12

Који се Епископ или игуман затече, да поља, што Епископији или манастиру припадају, уступа световној власти или продаје другој којој особи: таква предаја нека нема ваљаности, сходно правилу светих Апостола, које каже: „Епископ нека води старање о свима Црквеним стварима и нека њима управља, сећајући се да га Бог надзире; нити сме себи што од тих ствари да присваја, или да дарива својим рођацима оно, што је Божије: ако су сиромашни, нека им помогне као сиромасима, али под тим изговором нека не пропада оно што је Црквено.“ Ако истичу, да земља узрокује губитак и да се никаква корист од ње не добива, не треба ни у таквом случају предавати поље месним властима, него клирицима или земљоделцима.

А ако се у томе послуже опаком лукавштином, и властелин прекупи земљу од клирика или земљоделца, нека нема ни у таквом случају ваљаности продаја, него све да буде повраћено Епископији или манастиру; а Епископ, или игуман, који то учини, нека се избаци: Епископ из Епископије, а игуман из манастира, као такви, који немило расипају оно што нису стекли.

(Ап 38,39,40,41,73; 4 вас 24,25; Трул 49; 7 вас 11,13; Анкир 15; Антиох 24,25, Картаг 26,33; Кир Алекс 2; Теоф Алекс 10)

 

Канон 13

Због несреће, која се због грехова наших догодила у црквама, многи су свети храмови, и Епископије, и манастири разграбљени били од неких људи и претворени у обична свратишта. Обзиром на ово, ако дотични, у чијем се поседу то налази, изјаве да ће то све повратити, да се у пређашње стање успостави, добро је и лепо; неће ли, заповедамо да се такви свргну, ако су из свештеничког именика, а ако су калуђери, или световњаци, да се одлуче, јер сви који тако раде већ су осуђени Оцем, и Сином, и Духом Светим, и одређени су онамо, гдје црв не умире, и огањ се не гаси (Мк 9,14) и јер се успротивише гласу Господњем, који каже: „не чините од дома Оца мојега, дома трговачкога (Јн 2,16)“.

(4 вас 4,24; Трул 49; прводр 1; Кир Алекс 2)

 

Канон 14

Да мора ред владати у свештенству, очито је свакоме; а да се тачно пази на свештеничка произвођења, Богу је особито мило. Али, пошто ми видимо, да неки, који у детињству добише постриг клирика, а није Епископ на њих руке положио, читају на Црквеној служби са амвона, поступајући тиме противу правила, заповедамо, да тога у напред не буде. И ово исто нека важи и за калуђере. А произвести чтеца слободно свакоме игуману у своме, али само у своме манастиру, ако је у осталом сам игуман био произведен од Епископа на игуманско старешинство и наравно ако је он сам презвитер. Исто тако по староме обичају и Хорепископи могу са приволом Епископа производити чтеце.

(Трул 14,15,21,33; Лаод 15)

 

Канон 15

Клирик нека се у напред не назначује за две цркве, јер то приличи трговини и гадној похлепи за добитком, и противно је Црквеноме обичају. А ми смо чули из саме речи Господње, да: нико не може два господара служити: јер, или ће на једнога мрзити, а другога љубити, или једноме вољети а за другога не марити (Мт 6,24). Ради тога сваки, по Апостолској речи: у чему је позван, у томе нека остане (1 Кор 7,20), и нека једну цркву пази. Јер све што бива у Црквеним пословима из гадне похлепе за добитком, то је противно Богу; а да се задовољи потребама овога живота, постоје различите радње, пак средством тих радња, који жели, нека заслужи што му је потребито за тело; јер Апостол каже: потребама мојима и оних, који су са мном били, послужише ове исте руке (Дап 20,34). И ово нека буде у овом Богом очуваном граду, у другим пак местима због недостатка људи, може се допустити изнимка.

(Ап 14,15; 1 вас 15,16; 4 вас 5,10,20,23; Трул 17,18,31; 7 вас 10; Антиох 3; Сардик 15,16; Картаг 54,90)

 

Канон 16

Свака раскошност и накит тела противна је свештеничкоме чину и сталежу. Ради тога Епископи или клирици, који се ките сјајним и раскошним хаљинама, имају се поправити; а ако остану упорни, нека се подвргну казни. Тако исто и који се мажу мирисавим мазима. А пошто је корен горчине, који високо расте (Јев 12,15), то јест, јерес хулитеља Хришћана окаљала саборну Цркву, и они који се тој јереси придружише, не само што се гнушавају насликаних икона, него су одбацили и сваку побожност, мрзећи оне који свето и благочестиво живе, те се на њима испунило оно што је написано: богопоштовање је мрзост грешнику (Сир 1,25) зато, који се затеку да исмејавају оне, који носе просто и скромно одело, имају се исправити епитимијом.

Па и од најстаријих времена свагда је сваки свештени човек задовољавао се простим и скромним оделом, јер „све што се не употребљује ради потребе, него ради накита, потпада приговору сујетности“, као што велики Василије каже; нити су носили одеће разнобојне из свиленог ткања, нити су на крајевима хаљина пришивали приметке од различите боје, јер су чули глас Божји, да: који меке хаљине носе, по царским су дворовима. (Мт 11,8)

(Трул 27; Гангр 12,21)

 

Канон 17

Неки калуђери, проникнути жељом да заповедају и одричући се послушности, остављају своје манастире и предузимљу да подижу засебне домове за мољење, а немају што је потребито да их доврше. Помесни Епископ зато нека забрани свакоме да то чини. Али ако који калуђер има све нужно да доврши градњу, у таквом случају дужан је намеру своју до краја извести. И ово исто нека важи и за световњаке и за клирике.

(4 вас 4,8; Трул 41,42,46; прводр 1)

 

Канон 18

Не будите на саблазан ни извањскима (1 Кор 10,32), каже божанствени Апостол. А што жене у Епископијама или манастирима бораве, бива узроком сваке сумње. Ради тога, који се затече да држи ропкињу или слободну у Епископији или манастиру, да ту неку службу врши, нека се казни; а ако остане упоран, нека се свргне. Ако буде, да у предграђима жене бораве, и Епископ или игуман има да се ту на путу заустави, у присуству Епископа или игумана жена никакве службе нека не обавља у то време, него нека се у друго место склони, док Епископ не пође, да не буде никаква приговора.

(Ап 5,26; 1 вас 3; Трул 5,12,13,47,48; 7 вас 20,22; Анкир 19; Картаг 3,4,25,38,70; Вас Вел 88)

 

Канон 19

Толико је порок среброљубља завладао код управитеља цркава, да неки и између оних, који се побожни људи и жене називљу, заборавивши заповед Господњу, заблудеше и за злато примају оне, који свештеничкоме чину и калуђерскоме животу приступају. И бива као што велики Василије каже, да „чега је почетак неваљао, и све остало мора се одвргнути“; јер се Богу и мамони не може служити (Мт 6,24). Који се дакле затече да то чини, ако је Епископ, или игуман, или други из свештеничкога чина, нека или престане или нека се свргне, сходно другоме правилу светог халкидонског сабора. А ако је игуманија, нека се иждене из манастира, и у други манастир нека се преда на послушање. Исто и игуман који нема презвитерскога рукоположења.

У погледу онога пак, што родитељи деци дају, као у име мираза, или у погледу својих сопствених ствари, што дотични приносе, а очитују да их приносе, да Богу буду посвећене, наређујемо, да то мора манастиру остати, било да дотични остану у њему, или пак изиђу из њега, ако не буде у томе какве кривице од стране настојатеља.

(Ап 29; 4 вас 2; Трул 22,23; 7 вас 4,5,15; Лаод 12; Сардик 2; Вас Вел 90; Генад посл; Тарас посл)

 

Канон 20

Наређујемо, да у напред не сме бити никакав двогуби манастир, јер то бива за многе предметом саблазни и спотицања. Хоће ли који, да се заједно са родбином одрекну света и да следе калуђерскоме животу, људи нека одлазе у мушки манастир, а женске нека ступају у манастир женски; и тиме се Богу угађа. У погледу двогубих манастира, што су до сада бивали, нека важи Канон светог оца нашега Василија, и по његовој установи нека се поступа: У једноме манастиру не смију живети калуђери и калуђерице, јер заједничко живљење даје повода прељуби.

Калуђеру нека је забрањено да са калуђерицом говори кад хоће, или калуђерица на само да се разговара са калуђером; ни калуђер да спава у женскоме манастиру, нити калуђерица с њиме да на само једе. И кад се од стране мушких донесе калуђерицама потребите ствари за живљење, те ствари нека ван врата прима игуманија женскога манастира заједно са каквом старом калуђерицом. А ако се догоди, да калуђер зажели видети коју своју рођаку, нека говори с њоме у присуству игуманије у мало речи, и кратко, пак на брзо нека од ње одлази.

(Трул 47; 7 вас 18,22)

 

Канон 21

Калуђер (или калуђерица) не сме остављати свој манастир и одлазити у други. Ако се то догоди, треба му указати гостопримство, али не треба га примати без приволе његова игумана.

(4 вас 4; 7 вас 19; Картаг 80; прводр 2,3,4)

 

Канон 22

Све Богу посветити и не бити роб својих жеља, велико је дело. Ако дакле једете, ако ли пијете, каже божанствени Апостол, све на славу Божију чините (1 Кор 10,31). И Христос Бог наш у својим је Јеванђељима заповедио, да се имају уништити замеци грехова. Јер не само што се код Њега казни прељуба, него је и сами покрет мисли да се чин прељубе изврши Њим осуђен, по Његовој речи: који је погледа на жену са жељом на њу, већ је учинио с њом прељубу у срцу своме (Мт 5,28); из чега се и ми морамо научити, те очистити наше помисли; јер, ако је и све слободно, али није све на корист (1 Кор 10,31) , као што нас учи Апостолска реч. Свакоме је човеку неопходно јести, да живи; и који у браку живе и са децом, и који су световнога сталежа, није им ништа прекорно, ако заједно и људи и жене једу, само кад узносе хвалу Ономе, који даје храну; али се не сме јести при којекаквим позоришним обичајима, или сотонским припевима, ни уз глазбена и блудничка извијања, на која пада пророчански укор, који овако говори: тешко онима, који уз гусле и псалтире вино пију, а не гледају на дела Господња и не помишљају на рад руку Његових (Иса 5,12).

Буде ли такових међу Хришћанима, нека се поправе; у противноме случају, нека у погледу њих важи оно што је пре нас правилима установљено, а којих је живот тих и самотан, нека се такви, који су обећали Господу Богу подносити калуђерски труд, сами седе и муче (Јер 3,28). Пак ни за оне који су изабрали свештенички живот, није упутно да на само са женама једу, осим ваљда са каквим богобојажљивим и побожним људима и женама, како би и та општа трпеза повела духовном усавршавању. Исто треба пазити и са родбином. Догоди ли се пак, да калуђер или свештеник, на путу није понео собом, што му је потребито, и по неопходности узмора сврнути или у гостионицу, или у чију кућу, - слободно може то учинити, јер је потребом принуђен, али свагда побожно. (Ап 42,43,54; 1 вас 3; Трул 5,9,47,48,62; 7 вас 18,20; Анкир 19; Лаод 24; Картаг 40,60; Вас Вел 88)