Први Хришћани нису се користили никаквим инструментом за позивање на богослужење, пре свега због тога што су често морали да се скривају пред прогонима.
Касније, монаси на Истоку почињу да употребљавају различите знаке за позивање. Најчешће су се користила различита клепала. На Синајској гори, монаси су позивани на богослужење звуком трубе, у манастирима Палестине ударањем чекићем на врата келија; у женским манастирима користиле су се звечке, клепала, јеленски и говеђи рогови.
Када су звона прихваћена у Византији, почели су за њих да зидају и посебне звонаре, како би се што даље чула. Вековима су и међу Србима звона била не само средство за позивање на богослужења већ и главни медиј за преношење важних информација: о ратовима, о доласку непријатеља, о пожарима, о свим важнијим срећним и несрећним догађајима народне заједнице. Ипак, најважнија улога звона била је у позивању на богослужења и заједничке молитве. У турско време звона су била забрањена. Нека је скинуо сам народ и закопао их не би ли их сачувао, а друга су носили освајачи да би их претапали у топове.
Звук звона је за Србе, али и остале Православне Хришћане, био исто што и звук слободе. Тек после ослобођења од турака у србским крајевима су се поново зачула звона. Данас се у Православним црквама за позивање верника на богослужење још увек користе и клепала али само у време Великог (васкршњег) поста.