ДРУГА КЊИГА МАКАВЕЈСКА

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15

 
1. Прва празнична посланица (1-9) и Друга посланица (10-36) Јудејцима у Египту. Немија и свештеници налазе огањ и уз молитву приносе жртву.

1. Браћи Јудејцима у Египту – да се радују! Браћа Јудејци у Јерусалиму и у земљи Јудејској – мир добри!
2. И да вам Бог чини добро, и опомене се Завјета Свога Авраму и Исаку и Јакову, вјерним слугама Својим.* [*1 Мој 17, 2-10; Дап 7, 8.]
3. И да вам свима да срце да Га поштујете, и да творите вољу Његову срцем великим и душом усрдном.* [*1 дн 28, 9.]
4. И да отвори срце ваше за Закон Његов и за заповијести, и да учини мир!* [*Дап 16, 14.]
5. И да услиши молитве ваше и измири се с вама, и да вас не остави у времену злом!
6. И сада се ми овдје молимо за вас.
7. За царовања Димитрија,[1] године сто шездесет девете,[2] ми Јудејци написали смо вам: У жалости и у страдању које наиђе на нас у овим годинама, од када одступи Јасон и они са њиме од Свете Земље и царства;* [*2 Мак 4, 13.]
8. И запалише врата (Храма), и пролише крв невину. И помолисмо се Господу и бисмо услишени, и принијесмо жртву и брашно, и упалисмо свјетилнике и предложисмо хљебове.
9. И сада, да празнујете дане Сјеница Хаселева мјесеца. Године сто осамдесет и осме.“[3]
10. „Ми у Јерусалиму и у Јудеји и герусија[4] и Јуда – Аристовулу учитељу цара Птоломеја,[5] који је од рода помазаних свештеника, и Јудејцима у Египту – желимо радост и здравље!
11. Од великих опасности Богом спасени, веома Му благодаримо, пошто против цара ратујемо.
12. Јер је Он одагнао оне који су ратовали против Светога Града.
13. Јер кад је владар[6] био у Персији и око њега војна сила, која изгледаше неодољива, бише исјечени у храму Нанеје (богиње), пошто жречеви Нанејини употребише превару.
14. Јер када Антиох дође у то мјесто (с намјером) да се вјенча са њом, и са њим његови пријатељи, с циљем да узме многе новце као мираз;
15. И кад жречеви Нанејини новац изнесоше, и он са неколицином уђе у двориште храма, они, чим Антиох уђе, затворише храм;
16. И отворивши скривени отвор на своду, почеше бацати камење и згромосаше владара, па исјекавши на комаде и одсјекавши главе, избацише (их) онима напоље.
17. Благословен за све Бог наш који предаде безбожнике (на смрт).
18. Хотећи, пак, да празнујемо двадесет и петог дана (мјесеца) Хаселева очишћење Храма, сматрасмо за потребно да вас извијестимо да и ви празнујете празник Сјеница и огња: када је Немија, подигавши Храм и Жртвеник, принио жртве.* [*1 Мак 4, 52; Сирах 49, 11-13.]
19. Јер кад оци наши бише вођени у Персију, тадашњи побожни свештеници, узевши од огња са Жртвеника, тајно сакрише у удубљење бунара који бјеше безводан, и ту обезбиједише тако да нико не знађаше то мјесто.
20. И пошто прође много година, када Богу би угодно, би послан Немија од цара Персијског; и посла по огањ потомке оних свештеника који су га сакрили; а када нас они обавијестише да нису нашли огањ, него густу воду, заповиједи им да је захвате и донесу.* [*Нем 2, 5-12.]
21. А када би готово све за приношење жртава, Немија заповиједи свештеницима да том водом полију дрва и што је на њима.
22. Кад то би учињено и прође неко вријеме, и изгрија сунце које претходно бјеше за облаком, запали се велика ватра тако да се сви дивљаху.
23. А свештеници чињаху молитву док жртва сагоријеваше, свештеници и сви остали; започињаше Јонатан, а остали са Немијом понављаху.
24. А бјеше молитва овакве садржине: „Господе, Господе Боже, Творче свега, Страшни и Моћни и Праведни и Милостиви, Једини Царе и (Једини) Добри,* [*3 Мак 2, 2; 6, 2-3; 5 Мој 10, 17.]
25. Једини Даваоче (свега), Једини Праведни и Сведржитељу и Вјечни, који спасаваш Израиља од свакога зла, који си учинио оце (наше) изабраницима (твојим) и осветио си их.
26. Прими жртву за сав народ твој Израиљ и сачувај удио твој и посвети га.* [*5 Мој 32, 9; 2 Мак 14, 15; 3 Мак 6, 3.]
27. Сабери расијање наше, ослободи оне који робују међу незнабошцима, погледај на понижене и омражене, и нека познају незнабошци да си Ти Бог наш.* [*5 Мој 30, 3-5; Нем 1, 9.]
28. Казни оне који нас тиранишу и вријеђају у гордости (својој).
29. Засади народ Твој у Месту Светоме Твоме, као што рече Мојсије.“* [*2 Мој 15, 17; 23, 2.]
30. А свештеници припијеваху пјесме.
31. Када пак жртве сагорјеше, Немија нареди да остатак воде пролију на веће каменове.
32. И када то би, пламен се запали, и кад свјетлост од Жртвеника одбљесну, све сагори.
33. А када јавна постаде ова ствар, и би јављено цару Персијском: да на мјесту гдје су одведени (у ропство) свештеници сакрили огањ, појави се вода којом су људи око Немије спалили жртву;
34. Цар огради мјесто и прогласи га светим, пошто је (претходно) испитао ствар.
35. А они којима цар дариваше многе и различите даре, добијаше и раздаваше.
36. Људи око Немије назваше то Нефтар, што значи: Очишћење, а многи га зову Нефтаи.

2. Наставак и крај Друге посланице (1-18). Улога пророка Јеремије у склањању Скиније и Ковчега. Примјери Мојсија, Соломона, Немије и Јуде Макавеја, чију историју писац износи скраћено.

1. А налази се у записима да је Јеремија пророк заповиједио да одвођени (у ропство) узму огањ, као што је забиљежено.* [*2 Мак 1, 19.]
2. И како је Пророк заповиједио одвођенима (у ропство), давши им Закон, да не забораве заповијести Господње, и да не заблуде умом гледајући идоле златне и сребрне и украсе на њима.* [*ПослЈ 3-4.]
3. И друге такве ријечи говорећи, мољаше их да не удаље Закон од срца свога.
4. А бјеше још у том писму како је Пророк, пошто му би откривено, заповиједио да Скинију и Ковчег понесу за њим. И када изађе на гору гдје је Мојсије попевши се видио Божије насљеђе,[7]* [*5 Мој 34, 1-4.]
5. И дошавши Јеремија (тамо), нађе одају као пећину, и унесе ондје Скинију и Ковчег и жртвеник кадиони, и зазида врата.
6. И приђоше неки од његових пратилаца да обиљеже пут, и не могаху наћи (пећину).
7. А када дозна Јеремија, покара их и рече: „Мјесто ће бити непознато докле Бог не окупи сабрање народа, и не помилује их;
8. И тада ће Господ ово показати, и јавиће се слава Господња и облак, као што се показивала у вријеме Мојсија, као што је и Соломон молио да се Место (Храм) освети веома.“* [*2 Мој 40, 34-35; 1 цар 8, 10-11; 28-30.]
9. А објашњено је и да је (Соломон), као ималац мудрости, принио жртву обновљења и завршења Храма.
10. Као што се и Мојсије помолио Господу, и сиђе огањ с неба и спали жртве, тако се и Соломон помолио, и огањ сишавши спали жртве свеспаљенице.* [*3 Мој 9, 24; 2 дн 7, 1.]
11. И рече Мојсије: „Зато што се жртва за гријехе не једе, она се спали.“* [*3 Мој 10, 16-18.]
12. Тако и Соломон празноваше осам дана (обновљење).* [*1 дн 7, 8-9.]
13. А објашњава се и у записима и у подсјетницима Немијиним то исто, и како је он (Немија) основавши библиотеку, сабрао књиге о царевима и о пророцима и о Давиду, и писма царева (персијских) о даровима (Храму).
14. А тако исто и Јуда (Макавеј) сабра све (књиге) што бјеху растурене због рата који нам је био, и налазе се код нас;
15. Које (књиге), дакле, ако требате, пошаљите људе који ће вам их донијети.
16. Хотећи, дакле, празновати очишћење (Храма), написасмо вам, зато ћете добро учинити празнујући те дане.
17. А Бог који је спасао сав народ Свој и свима дао насљеђе, и царство, и свештенство, и освећење;* [*2 Мој 14, 36; 4 Мој 36, 2; 1 Пет 2, 9.]
18. Као што је обећао преко Закона. Јер се уздамо у Бога да ће нас брзо помиловати и сабрати из свег поднебља у Свето Место. Јер нас је избавио од великих зала и Мјесто је очистио.* [*2 Мој 19, 6; 5 Мој 30, 3-5.]
19. А све[8] о Јуди Макавеју и његовој браћи и о очишћењу највећега Храма и обновљењу Жртвеника,
20. И још о ратовима против Антиоха Епифана и сина његовог Евпатора,
21. И о бивалим јављањима с Неба онима који су за Јудаизам часно и јуначки се борили, тако да су, иако бјеху малобројни, плијенили цијелу земљу и варварска мноштва прогонили;
22. И да су славни у цијелој васељени Храм поново повратили, и Град ослободили, и Законе, који су имали бити погажени, васпоставили, јер им је Господ са сваком благонаклоношћу бивао милостив.
23. То (све) што је изнио Јасон Киринејац у пет књига, покушаћемо да скратимо у један зборник.
24. Јер видјећи мноштво бројки и тешкоће које имају они који желе да се упусте у казивања историје, због мноштва података,
25. Ми смо се побринули да онима који желе читати буде задовољство, а онима који би радо хтјели да задрже у памћењу буде лако, свима пак који се овоме буду обраћали буде корист.
26. И нама који смо узели на себе труд скраћивања није лако, јер је то ствар мукотрпна и ноћобдијна;
27. Као што ономе који припрема гозбу и настоји да угоди другима, то није лако. Ипак, ми ћемо, ради задовољства многих, радо поднијети овај тешки напор,
28. Остављајући писцу питање тачности излагања о свакоме, а старајући се да сљедујемо правилима скраћивања.
29. Јер као што градитељ нове куће треба да брине о читавој изградњи, док онај који узима на се да уживањем изрезбари и украси (кућу) треба да нађе погодности за украшавање, тако сматрам и за нас.
30. Удубљивати се (у ствар) и казивати течно и помно бављење појединостима – то припада ономе који први пише историју;
31. А да настоји да реченица буде кратка и излагање теме сажето обрађено – то остаје ономе који препричава.
32. Зато ћемо сада започети казивањем (повијести) додавши овоме напријед само оволико. Јер је лоше васпитно бити опширан у уводу у историју, а саму историју скраћивати.

3. Свети Град спокојан под првосвештеником Онијом, али га Симон оптужује стратегу Целесирије. Долазак Илиодора да опљачка Храм, узбуна у Граду; Илиодор кажњен с Неба.

1. Док се у Светом Граду живљаше са сваким миром и Закони (Божји) бјеху најбоље поштовани, због Оније првосвештеника, побожности и мржње према злу,* [*4 Мак 3, 20; 2 Мак 15, 12-14; Сирах 50, 1.]
2. Би тако да су и сами цареви поштовали Мјесто, и Храм су даривали најбољима поклонима;
3. Тако да је и Селевк,[9] цар Азије, давао од својих прихода све потребне трошкове за приношење жртава.* [*4 Мак 3, 20.]
4. А неки Симон, из племена Венијаминова, поставши настојатељ Храма, посвађа се са првосвештеником око надзора над тржиштем у Граду.
5. И не могући побиједити Онију, дође код Аполонија Тарсијског, у оно вријеме војног заповиједника Целесирије и Феникије,
6. И пријави му да је ризница у Јерусалиму препуна непроцјењивог новца, тако да је мноштво разног блага неизбројиво, и да то не спада у потребе за жртве, те да је могуће да све то дође у власт цареву.* [*4 Мак 4, 6.]
7. А када Аполоније срете цара, исприча му за потказани му новац; а овај изабра Илиодора, који бјеше над стварима државе, и посла га давши му заповијест да споменути новац покупи и донесе.
8. И Илиодор крете одмах на пут, под видом да ће походити градове по Целесирији и Феникији, а у ствари да би цареву намјеру извршио.* [*4 Мак 4, 8.]
9. Дошавши, пак, у Јерусалим и будући љубазно примљен од првосвештеника Града, каза им за обавештење и објасни зашто је дошао; а питаше да ли заиста то тако стоји.
10. А првосвештеник показа да су то залози удовица и сирочади,* [*5 Мој 27, 19.]
11. А нешто је и Хиркана, сина Товијина, човјека врло знаменитог – не (дакле) као што га бјеше оклеветао безбожни Симон – и да свега има четиристо таланата сребра и двјеста злата;
12. Учинити, пак, неправду, онима који су повјерили (новац) светињи Мјеста и чесности и неповредивости Храма по свему свијету поштованога, сасвим је немогуће.
13. А Илиодор, због добијених наредби царских, говораше да свакако треба да их узме у царску ризницу.
14. И одредивши дан (за узимање), ступаше у Храм хотећи да учини смотру тога. А по свему Граду бјеше не мала смутња.
15. Свештеници, пак, простријевши се у свештеничким одеждама испред Жртвеника, призиваху на небу Онога који је установио закон о залогу да их заложницима читаве сачува.* [*3 Мак 1, 16.]
16. И бјеше за гледаоца изглед првосвештеников такав да рањаваше срце, јер лице и промјена боје показиваху душевну борбу.
17. Јер тог мужа обухвати неко страховање и дрхтавица тијела, чиме је гледаоцима био пројављен бол који му је захватио срце.
18. А још из кућа грађани множином истрчаваху на свенародну молитву због тога што је предстојао презир Мјеста (светог).* [*3 Мак 1, 17.]
19. Жене, пак, везујући костријет испод дојки, окупљаху се у све већем броју по улицама, а затворене (у одајама) дјевојке сјурише се једне код врата, а друге на зидинама, док неке извириваху кроз прозоре.* [*3 Мак 1, 18-19.]
20. И све оне пружаху руке према Небу и чињаху усрдну молитву.
21. За сажаљење бјеше (видјети) падање на земљу свега густог мноштва (народа) и ишчекивање првосвештениково у великој невољи.
22. И они (сви) призиваху Сведржитеља Господа да заложницима сачува залоге читаве у свакој безбједности.* [*Јудит 4, 9.]
23. А Илиодор, пак, извршаваше што бјеше наумио.
24. Но истога часа кад он са маченосцима бјеше већ дошао до ризнице, Господар духова и сваке власти учини велику појаву, тако да сви који се дрзнуше да уђу (у Храм), погођени силом Божијом, падоше у укоченост и ужас.* [*4 Мој 27, 16; Јев 12, 9.]
25. Јер им се појави неки коњ са страшним коњаником, украшен прекрасним покривачем, који пропевши се (на задње ноге), нападе Илиодора предњим копитама, док јахач на њему виђаше се са златним свеоружјем.
26. А и двојица других младића јавише се пред њим (Илиодором), благољепни снагом и предивни славом и сјајни одјећом; они му стадоше с обје стране и бијаху га непрестано, наносећи му многе ране.* [*2 Мак 10, 29; 3 Мак 3, 18.]
27. А када изненада паде на земљу и би захваћен великом помраченошћу, зграбише га (војници) и на носила положише,
28. Те (тако) онога који је малочас са многом свитом и свим маченосцима ушао у вишеречену ризницу, ношаху као немоћнога да помогне себи, познавши (и они) јавно Божију силу.
29. Он, пак, због божанског дејства, бјеше прострт без гласа и лишен сваке наде и спасења.
30. А ови (Јудејци) благосиљаху Господа, који прославља Своје Мјесто. И Храм Сведржитеља, који је малоприје био пун страха и нереда, појавом Господњом испуни се радошћу и весељем.
31. И убрзо неки од Илиодорових другара мољаху Онију да призове Вишњега да подари живот ономе који лежаше готово у посљедњем даху.* [*4 Мој 16, 22.]
32. Првосвештеник, пак, побојавши се да цар не помисли да су Јудејци учинили неко злодјело са Илиодором, принесе жртву за спасење тога човјека.
33. И док првосвештеник чињаше умилостивљење, опет се Илиодору појавише исти младићи одјевени у исто одијело, и ставши рекоше: „Имај многу захвалност Онији архијереју, јер ради њега ти Господ подари живот.
34. А ти, од Неба кажњен, објављуј свима величанствену Божију моћ!“ И то рекавши, посташе невидљиви.
35. А Илиодор, принијевши Господу жртву и помоливши се превеликим молитвама Ономе који му је живот сачувао, и благодарно поздравивши Онију, врати се са војском цару.
36. И свједочаше свима дјела превеликога Бога која својим очима видје.* [*Дан 6, 27.]
37. А када цар запита Илиодора ко би други био погодан да још једном буде послан у Јерусалим, рече:
38. „Ако имаш неког непријатеља или издајника ствари државних, пошаљи њега тамо, и добићеш га (назад) кажњенога, ако се уопште спасе, зато што око тог Мјеста заиста има нека Божија Сила.
39. Јер сам Онај који има обитавалиште наднебеско, Надзиратељ је и Помоћник онога Мјеста, и оне који долазе ради зла, ударајући погубљује.“
40. Такви су били догађаји око Илиодора и око очувања ризнице (Храма).

4. Зло издајника Симона; Онију куде цару. Антиох IV даје Онијином брату Јасону првосвештенство и он заводи јелински паганизам у Јерусалим. Менелај, Симонов брат, преотима првосвештенство, Јасон бјежи. Смрт праведног Оније. Нова злодјела Менелаја.

1. А напријед речени Симон, поставши издајник (свештених) новаца и отаџбине, зло говораше о Онији, да је он тај који је подстакнуо Илиодора и постао чинилац злодјела.
2. И (тако) се усудио да добротвора Града и заштитника сународника и ревнитеља Закона, назове непријатељем (општих) ствари.
3. И пошто је непријатељство дотле напредовало да су неки од Симонових повјерљивих људи извршили убиства,
4. Видећи Онија зло од те свађе, и да Аполоније, син Менестејев, војни заповиједник Целесирије и Феникије, повећава зло Симоново,
5. Отиђе код цара, не да би тужио суграђане, него гледајући на добро заједничко и појединачно свему мноштву (народа).
6. Јер је видио да је без царске помоћи немогуће да народне ствари добију мир, пошто Симон још није престао са својим безумљем.
7. А када Селевк[10] премину животом и царство преузе Антиох,[11] назван Епифан, намисли Јасон, брат Онијин, да (незаконито) приграби првосвештенство,
8. Обећавши цару у разговору триста шездесет таланата сребра (од Храма) и још осамдесет од неког другог прихода.
9. Уз то још обећа да ће писмено дати и других сто педесет ако му се дозволи да својом влашћу оснује гимнасион и ефивион[12] и да житеље Јерусалима упише за грађане Антиохије.* [*1 Мак 1, 14.]
10. А када му то цар одобри и он освоји власт, одмах своје сународнике преведе на грчке обичаје.
11. И укину оно што су цареви из човјекољубља дали Јудејцима п преко Јована, оца Евполемовог, који је ишао као посланик Римљанима ради пријатељства и савезништва у рату. И укидао је начин живота по Закону новачећи (туђе) безаконе обичаје.
12. Јер намјерно установи гимнасион под самим врхом Града, и вођаше најистакнутије младиће покривене (паганским) шеширом.
13. Тако би неки велик пораст Јелинизма[13] и прилазак туђинштини због прекомјерне нечастивости безбожника, а не првосвештеника Јасона,
14. Тако да свештеници не бјеху више вољни да врше службе око Жртвеника, већ, презревши Храм и не марећи за жртве, хитаху чим се чујаше позивни звук диска, да учествују у приредбама на стадиону противним Закону.
15. И ни за шта не сматраху отачке часне обичаје, а јелинска схватања држаху за најбоља.
16. И због тога снађе их страшна невоља; јер оне чијим понашањима завиђаху и жељаху да их у свему подражавају, њих имађаху за непријатеље и казнитеље.
17. Јер, није лако преступати Божанске Законе! Но то ће сљедеће вријеме показати.
18. А када се одржаваху петогодишње (олимпијске) игре у Тиру и цар бјеше присутан,
19. Посла нечастиви Јасон гледаоце који бјеху као из Јерусалима, (грађани) Антиохијци, који донесоше триста сребрених драхми за жртву Ираклијеву, за које доносиоци затражише да се не употребе за жртву, јер не приличи, него да се дају за други трошак.
20. Тако је, дакле, то сребро, од пошиљаоца дато за жртву Ираклијеву, због доносиоца (дато цару) допало за прављење ратних лађа.
21. Кад пак Аполоније, син Менестејев, би послан у Египат за устоличење цара[14] Филомитора, дознаде Антиох[15] да је овај (цар) противан његовим стварима (областима), па се побрину за своју безбједност. Тако, дошавши у Јопу, стиже у Јерусалим.
22. И велељепно примљен од Јасона и од Града, улажаше (у Јерусалим) са упаљеним бакљама и клицањима, и тако онда отиђе с војском у Феникију.
23. А послије три године[16] посла Јасон Менелаја, брата напријед поменутог Симона, који донесе новце цару и изнесе му подсјетнике о неопходним стварима.
24. Овај се препоручи цару, и прослави га, (представивши се) као лице власти, и за себе задоби (од цара) првосвештенство, превазишавши Јасона са триста таланата сребра.
25. Добивши пак цареве наредбе, дође не доносећи ништа достојно првосвештенства, а имајући (само) гњев грубог тиранина и јарост варварске звијери.
26. И (тај) Јасон, који је сопственог брата поткопао, поткопан би од другога, и као бјегунац побјеже у земљу Аманитску.
27. А Менелај држаше власт, но од обећаног новца цару ништа уредно не даваше.
28. А чињаше потраживање Сострат, управитељ врхограда,[17] јер њему припадаше наплата пореза, због чега обојица бише позвани од цара.
29. Менелај остави као замјеника првосвештенства Лисимаха, свога брата, а Сострат Кратита, управника Кипрана.
30. Док се ово догађаше, деси се побуна грађана Тарса и Малоте (у Киликији) зато што ти градови бјеху дати као дар Антиохиди, царевој наложници.
31. Цар, зато, брзо отиде да смири ствари, оставивши за замјеника Андроника, једнога од великаша.
32. А Менелај, мислећи да му дође погодно вријеме, присвојивши од златних сасуда Храма, даде неке Андронику, а друге продаде у Тир и околне градове.
33. Када то тачно дознаде Онија, изобличи га, удаљивши се (претходно) у мјесто азила у Дафну близу Антиохије.
34. Зато Менелај, узевши насамо Андроника, мољаше га да убије Онију. А овај дође код Оније и, лукаво га увјеривши, па поздрављен будући пружи десницу са заклетвом, мада бјеше под сумњом, убиједи Онију да изиђе из азила; па га одмах уби не постидјевши се правде (праведника).
35. С овога разлога, не само Јудејци (из Антиохије), него и многи из других народа негодоваху и протестоваху због неправедног убиства овога човјека.
36. А када се цар врати из Киликијских мјеста, пожалише му се Јудејци из града (Антиохије), и заједно (са њима) и Јелини који мржаху зло, због безразложног убиства Онијиног.
37. А Антиох се ожалости у души и смилова се и заплака за оним који имађаше цјеломудреност и врлину смирености.
38. И планувши гњевом, одмах са Андроника скиде порфиру и одијело му поцијепа, те га (тако) вођаху кроз цио град до мјеста на коме нечастиво поступи са Онијем; ту овог злочинца погубе, те му Господ узврати достојном казном.
39. А бјеше у Граду (Јерусалиму) учињена крађа многих свештених ствари, од стране Лисимаха, уз сагласност Менелаја; и кад се тај глас пронесе напољу, окупи се мноштво народа код Лисимаха, јер многи златни сасуди већ бјеху продани.
40. Пошто се мноштво народа подиже и испуни гњевом, Лисимах наоружа око три хиљаде људи и поче пружати прљаве руке,[18] а предњачаше неки Авран, узнапредовао узрастом, а ништа мање лудошћу.
41. А када видјеше Лисимахов напад, неки (Јудејци) зграбише камење, а неки дебеле мотке, други пак зграбише ту просути пепео, све скупа бацише на Лисимахове људе,
42. Због чега многима нанијеше ране, а неке и убише, и све натјераше у бјекство, а самога оскврнитеља Светиње убише близу ризнице.
43. O овоме пак отпоче суд против Менелаја.
44. Када цар дође у Тир, пред њега изложише праведну ствар тројица људи посланих од герусије.* [*5 Мој 19, 25.]
45. А Менелај већ ухваћен (у безизлазу), обећаваше много новаца Птоломеју, сину Дорименовом, да убиједи цара.
46. Зато Птоломеј, узевши цара (насамо) под неки свод као да га мало освјежи, преубиједи га,
47. И (тако) Менелаја, узрочника свега зла, ослободи од оптужби, а несрећнике, који да су и пред Ските изнијели ту ствар, били би пуштени невини, осуди на смрт.
48. Тако, одмах поднијеше неправедну казну људи који су прије тога бранили Град и народ и свештене ствари.
49. Због тога и грађани Тира, омрзнувши злодјело, дадоше да се њихова сахрана обави велељепно.
50. А Менелај, због грамзивости моћника, остаде на власти; напредујући у злу, постаде велики злобник грађана.

5. Антиохов поход на Египат. Рат између Јасона и Менелаја у Јерусалиму, смрт Јасонова. Антиох Епифан покољем и пљачком Храма кажњава Свети Град и оставља намјесника Аполонија који убија народ. Јуда Макавеј одлази у пустињу.

1. А у ово вријеме крете Антиох у други ратни поход на Египат.[19]
2. А догоди се да по цијелом Граду (Јерусалиму) скоро четрдесет дана показиваху се у ваздуху коњаници гдје трче, са златном одјећом и коњима, наоружани као чете,
3. И редови коњаника у бојном поретку, и са нападима и јуришима са обје стране, и покрети штитова, и мноштво копаља, и звекет мачева, и избацивање стријела, и бљесак златних украса и сваковрсних оклопа на грудима.
4. И због тога се сви мољаху да та појава буде на добро.
5. А када би лажни глас да је Антиох промијенио животом, узе Јасон не мање од хиљаду (људи) и изненада изврши напад на Град, а браниоци на зиду бише потиснути, и кад већ на крају бјеше да Град падне, Менелај побјеже у врхоград.
6. А Јасон немилосрдно чињаше покољ својих суграђана, не схватајући да задобијање дневног благостања над својим сродницима јесте најгора дневна несрећа, као да задобија трофеје од непријатеља, а не од својих сународника.
7. Но власт не освоји, а за крај свог подмуклог зла доби посрамљење, јер опет као бјегунац у земљу Амонаца побјеже.
8. Снађе га пак крај злог живота: би затворен (у тамницу) од Арете,[20] владара Арапског, и бјежећи из града у град гоњен од свију, а омражен као одступник од Закона (отачких) и презрен као џелат отаџбине и суграђана, би изгнан у Египат.
9. И он, који је многе одстранио из отаџбине, пропаде у страној земљи: отиђе у Лакедемонију[21] мислећи да ће тамо, због сродства, наћи заштиту.* [*1 Мак 12, 21.]
10. И он, који је многе људе бацио на земљу несахрањене, остаде неоплакан, и немаде никакву сахрану, нити икакав, ни отачки гроб.
11. А када цар дознаде за ове догађаје, сматраше да се Јудеја побунила. Зато, вративши се из Египта, раздражен као звијер у души, заузе Град (Јерусалим) борбом;
12. И заповиједи војницима да беспоштедно сијеку све које ухвате и кољу оне који бјежаху на кровове кућа.
13. И би младића и стараца убијање, људи и жена и дјеце уништавање, дјевојака и одојчади клање.* [*1 Мак 1, 30-32.]
14. Осамдесет хиљада у току цијела три дана би уништено, четрдесет хиљада руком поклано, а не мање од закланих би продано (као робље).
15. И не задовољи се само тиме, него се дрзну да уђе у најсветији на цијелој земљи Храм, имајући за вођу Менелаја, који би издајник и Закона и отаџбине.* [*1 Мак 1, 21.]
16. И оскврњеним рукама узе свештене сасуде и оно што други цареви подарише за напредак и славу и част Мјеста (Светог), и зграбивши даваше у оскврнављене руке.* [*1 Мак 1, 22-23.]
17. И узношаше се високо мишљу својом Антиох, не схватајући да због гријехова житеља Града, закратко се разгњеви Господ и одврати очи од Мјеста (Светог).* [*Дан 7, 16-17.]
18. А да не бјеху (Израиљци) криви за многе гријехе, (тако) као што је Илиодор, послан од цара Селевка да уђе у ризницу (Храма), и овај би ушавши био брзо кажњен, те би био одвраћен од дрскости.* [*Дан 7, 11; 2 Мак 3, 8-40.]
19. Јер није Народ ради Мјеста, него је ради Народа ово Мјесто Господ изабрао.
20. Због тога је и ово Мјесто, узевши удјела у несрећама Народа које му се догодише, потом имало удјела и у доброчинствима (Господњим); и захваћено гњевом Сведржитеља, опет је у измирењу Великога Господара (с народом), било (и оно) васпостављено са свом славом.
21. Антиох, пак, узевши хиљаду и осам стотина таланата из Храма, брзо се врати у Антиохију мислећи из гордости да може учинити земљу пловну, а море проходно, због надмености срца (свога).
22. А остави и намјеснике да злостављају народ: у Јерусалиму Филипа, по поријеклу Фригијца, а по нарави варварскијег од онога који га постави;
23. А у Гаризину (у Самарији) Андроника; и још уз њих Менелаја (првосвештеника), који се горе од других надимаше (злом) над грађанима, а према грађанима Јудејцима имађаше непријатељско расположење.
24. А посла и начелника из Мизије Аполонија са двадесет двије хиљаде војника, заповиједивши да све одрасле покоље, а жене и млађе да прода (као робље).* [*1 Мак 1, 29-32.]
25. Овај пак дошавши у Јерусалим и одглумивши мирољупца, суздржа се до светог дана суботњег, па нашавши Јудејце да мирују (тог дана), заповиједи потчињеној му војсци да узме оружје,* [*1 Мак 2, 32.]
26. И поби све оне који изиђоше да виде (војску), те јуришну у Град и са оружјем поби велико мноштво.
27. А Јуда Макавеј, са десеторицом, удаљи се у пустињу, и живљаше са својим (саборцима) у горама попут звијери; и хранећи се биљном храном, живљаху тако да не би учествовали у оскврњењу (са идолопоклоницима).* [*1 Мак 2, 28-30.]

6. Оскврњење Храма Зевсовим идолом, прогон вјере и Закона; увођење јелинског паганског култа и разврата у Јерусалиму и Јудеји. Мученичко страдање старца Елеазара.

1. Послије не много времена посла цар[22] неког старца Атињанина да принуђује Јудејце да прелазе са отачких Закона (на јелинске) и да не живе по Божијим Законима.
2. А и да оскврнави Храм у Јерусалиму и да га преименују у (храм) Зевса Олимпијског, а онај у Гаризину у (храм) Зевса Ксенија,[23] као што обичаваху житељи тога краја.[24]* [*1 Мак 1, 54.]
3. Свима бјеше страшно и неподносиво ово увећање зла.
4. Јер Храм се испуни оргијама и пијанкама од стране незнабожаца који се иживљаваху са блудницама, и у вртовима светим састајаху се са женама и, уз то, уношаху унутра недозвољено.
5. И сам Жртвеник би испуњен жртвама забрањеним и од Закона недозвољеним.* [*3 Мој 10, 10.]
6. А не бјеше могуће ни празновати суботу, нити држати отачке празнике, нити уопште исповиједати да је неко Јудејац.* [*Јез 22, 26.]
7. И вођаху их са горком принудом да свакога мјесеца у дан царевог рођења једу утробе од жртава, а кад биваше празник Дионисов,[25] принуђиваху Јудејце да с вијенцима од бршљана иду у процесијама у част Диониса.
8. А на подстицај Птоломеја, издата је и наредба да се и у сусједним Јелинским градовима против Јудејаца примијене исте мјере, те да једу утробе (идолских) жртава.
9. Оне пак који не хтједну прећи на јелинске обичаје, да их кољу. Тако се (свуда) могла видјети ова настала несрећа.
10. А ухваћене бише и двије жене (Јеврејке) које бјеху обрезале [своју] дјецу, и њима о дојке објесише дјецу, и јавно их проводећи кроз Град, бацише их са зидина (градских).* [*1 Мак 1, 60-61.]
11. Други пак (Јудејци), који заједно отидоше у пећине (у збјег) да отпразнују седми дан, пријављени Филипу (намјеснику) бише заједно спаљени зато што не хтједоше да се бране из уважења према најпоштованијем дану.* [*1 Мак 2, 32-38.]
12. Молим, зато, оне који ову књигу буду читали, да се не обесхрабре због несрећа, и да ове казне не сматрају да су ради истребљења, већ ради васпитног карања рода нашег.
13. Јер и то што безбожници нису (од Бога) за дуго времена допуштени, него брзо подлијежу казнама, то је велики знак доброчинства (Божијег).
14. Јер није као са другим народима – да дуготрпећи Господ чека да достигну до пунине гријехова, па да их казни – да је тако пресудио и са нама да буде,* [*Дан 8, 23; 1 Сол 2, 16.]
15. Да не би, остављајући нас да дођемо до краја гријехова, онда нас кажњавао.* [*1 Мој 15, 16.]
16. Јер, никада (Господ) не удаљује милост (Своју) од нас, већ кажњавајући невољама, не напушта народ Свој.* [*Ис 54, 7.]
17. Но, ово вам је речено ради подсјећања, па се брзо враћамо на даље приповиједање.
18. Неки Елеазар, један од првих књижевника, муж већ зашао у дубоке године и по изгледу лица диван, би присиљаван да отвори уста и једе свињско месо.
19. Он, пак, изабирајући славну смрт већма него живот са мрскошћу, пошто испљува (месо), добровољно приђе мучилишту
20. На начин на који приличи да приступају они који су готови да (све) поднесу због одбијања да једу недозвољено, макар и по цијену љубави према животу.
21. А они који су били надлежни за безаконе гозбе (прављене) од утроба жртава, због од давних времена познавања овога мужа, узеше га насамо и мољаху га да, донијевши месо које му је дозвољено да једе и припремивши га сам, да се претвара као да једе од меса од жртава наређеног од цара,
22. Да би, учинивши то, избавио се од смрти, те да би, због старог пријатељства према њима, задобио човјекољубље.
23. А он донијевши диван закључак, достојан узраста и узвишене старости, стечен од славне сједине и врлинског од дјетињства владања, боље рећи, од светог и богоданог Законодавства, одговори сљедеће, говорећи да тако буде брзо послан у ад:
24. „Није достојно нашег узраста да се претварамо да не би многи млади сматрали Елеазара деведесетогодишњака да је прешао на туђинштину;
25. Па они, због мог глумљења и због кратког и тренутног живота, преваре се због мене, те стекнем омражену и прљаву старост.
26. Јер, ако се за сада и избавим од људске казне, но руку (Сведржитеља) не могу ни жив ни мртав избјећи.
27. Зато, јуначки сада промјенувши животом, показаћу се достојним старости.
28. А младићима ћу оставити племенити примјер да добровољно и храбро умиру за часне и свете Законе (Божије).“ И то рекавши, отиђе право на мучилиште.* [*Јев 12, 35.]
29. Они, пак, који малоприје имађаху према њему наклоност, промијенише је у непријатељство, зато што, како они сматраху, напријед казане ријечи бјеху лудило.
30. А он, имајући у мукама да сконча, уздахну и рече: „Господу који има свето знање, јавно је да ја, могући се ослободити од смрти, мучен подносим тешке болове по тијелу, но душом радосно ово трпим, страха ради Његовога.“* [*Ис 26, 17; ПрС 10, 29.]
31. И он, дакле, промјенувши животом на овај начин, не остави само младима, него и многима од народа своју смрт као примјер племенитости и спомен врлине.

7. Страдање првих шесторо правовјерне Браће и на крају најмлађег седмог и Мајке. Њихова вјера у васкрсење и живот вјечни.

1. А догоди се да бише ухваћени и Седморо Браће са Мајком и, приморавани од цара да једу недозвољено (Законом) свињско месо, бјеху ударани шибама и говеђим жилама.
2. А један од њих, узевши ријеч испред осталих, рече овако: „Шта желиш да питаш и дознаш од нас? Јер смо готови прије да умремо неголи да преступимо отачке Законе.“
3. А цар, разјаривши се, заповиједи да се ужаре тигањи и котлови.
4. А кад ови бише ужарени, одмах нареди да ономе што је први испред њих говорио одсијеку језик и да одеру кожу с главе, и одсијеку удове, наочиглед остале Браће и Мајке.
5. Када, пак, он постаде сасвим непокретан (због немоћи), заповиједи да га још дишућег приведу ватри и да га у великом тигању прже. Док се задуго дизаше дим из тигања, Браћа се са Мајком подстицаху да храбро скончају, говорећи овако:
6. „Господ Бог гледа одозго и истински се смиловао над нама, као што рече Мојсије у пјесми у којој свједочаше пред лицем народа, говорећи: И смиловаће се на слуге Своје.“* [*5 Мој 32, 36; Пс 135, 14.]
7. И пошто Први (Брат) премину животом на тај начин, вођаху Другога на изругивање, и одравши му с главе кожу са косом, питаху: „Хоћеш ли јести прије но што ти казнимо тијело по удовима?“* [*Јев 11, З6.]
8. А он одговори отачким језиком и рече: „Не!“ Зато и он прими даље мучење, као и први (Брат).
9. Будући при издисају, рече: „Ти, проклетниче, одузимаш нам садашњи живот; а Цар свијета, кад умремо за Његове Законе, васкрснуће нас у вјечно оживљење (васкрсење) живота.“* [*Јн 5, 29.]
10. Послије њега Трећи (Брат) би изругиван, и кад му затражише језик, одмах га исплази, и руке смјело испружи,
11. И храбро рече: „С неба сам ове (удове) стекао, и за Његове Законе презирем их и од Њега очекујем да их поново добијем.“
12. Чак се и сам цар и они са њиме задивише души овога младића како болове ни за шта не сматраше.
13. А кад и он премину животом, и Четвртога тако исто мучише мучитељи.
14. И дошавши до кончине, овако рече: „Боље је (човјеку) да се од људи престави очекујући од Бога наду да ће бити васкрснут од Њега. Али теби, (царе), васкрсења у живот неће бити.“* [*Дан 12, 2; Ис 26, 19.]
15. Затим надаље и Петог (брата) приведоше и мучише.
16. А он, погледавши у цара, рече: „Пошто имаш власт међу људима, будући смртан, чиниш што хоћеш. Но, немој сматрати да је род наш од Бога напуштен.
17. А ти чекај и гледај његову велику моћ како ће тебе и твоје сјеме (потомство) казнити.“
18. А послије њега доведоше Шестога, и имајући умријети, рече: „Немој се, (царе), залуд варати, јер ми за себе ово страдамо сагријешивши своме Богу, и то (страдање) постаде достојно чуђења.* [*Дан 3, 17-18.]
19. А ти немој мислити да ћеш бити невин покушавши да се против Бога бориш.“
20. А Мајка, веома достојна дивљења и доброг спомена, која гледаше да умиру седам синова у времену једнога дана, подношаше то храбро, ради наде на Господа.
21. И свакога од њих она охрабриваше отачким језиком, испуњена племенитим увјерењем и женску мисао крепећи мушком срчаношћу, говораше њима:
22. „Не знам како се појависте у мојој утроби, нити вам ја даровах дух и живот, нити свакоме од вас ја распоредих основни састав.
23. Зато, Творац свијета, који је створио постање човјека и пронашао постанак свега, Он ће вам опет вратити и дух и живот са милошћу, пошто сада не штедите себе ради његових Закона.“* [*1 Мој 2, 4-7.]
24. А Антиох (Епифан), сматрајући да га презиру и подозријевајући да га језик (јеврејски) вријеђа, пошто остаде још најмлађи (брат), подстицаше (га) не само ријечима, него и заклетвом увјераваше да ће га учинити богатим и срећним ако напусти отачке Законе, и да ће га имати за пријатеља, и дати му важне службе (положаје).
25. Но пошто младић нимало не обраћаше пажњу, цар позва Мајку и наговараше је да она буде савјетник дјечаку ради спасења.
26. Пошто је он много подстицао, она прихвати да убиједи сина.
27. Сагнувши се над њим и исмијавши осионог тиранина, овако рече отачким језиком: „Сине, смилуј се на ме која сам те девет мјесеци носила у утроби и дојила те три године, и одгајила те и подигла до овог узраста и храном снабдијевала.
28. Преклињем те, чедо, да погледаш на небо и на земљу, и видјећи све што је у њима, да познаш да је то све Бог створио из небића, и да род људски тако постаје.* [*Пс 145/6, 6; Дап 14, 15.]
29. Немој се уплашити овога џелата, него будући достојан Браће, прихвати смрт да те у милости (Божијој) са Браћом твојом добијемо.“
30. Док она још говораше, Младић рече (мучитељима): „Шта чекате? Нећу послушати наредбу цареву, него ћу послушати заповијест Закона датога оцима нашим преко Мојсија.
31. Ти, пак, поставши изумитељ сваког зла Јеврејима, нећеш избјећи из руку Божијих.
32. А ми због гријехова својих страдамо.
33. А ако се, ради укора и васпитног карања, Господ Живи закратко разгњевио на нас, Он ће се опет измирити са слугама својим.* [*2 Мак 1, 5; 8, 29.]
34. А ти, о безбожниче и од свих људи најпокваренији, немој се узалуд надимати хватајући се несигурним надама, дижући руку на небеске слуге (Његове).
35. Јер још ниси суд Сведржитеља Свевидца Бога избјегао.* [*3 Мак 2, 21; Јев 10, 31.]
36. Јер наша Браћа сада, поднијевши краткотрајни бол, пострадаше за вјечни живот под Завјетом Божијим, а ти ћеш судом Божијим поднијети праведне казне гордости.
37. Ја, пак, као Браћа моја, и тијело и душу дајем за отачке Законе, призивајући Бога да брзо буде милостив (мојем) народу, а ти, кроз муке и казне, да признаш да је Он Једини Бог,
38. А на мени и Браћи мојој да се заустави гњев Сведржитеља, који је праведно наведен на сав род наш.“
39. А цар, разјаривши се, заповиједи да овога муче љуће од Браће, јер би огорчен због (његовог) подсмијевања.
40. И овај, дакле, чист премину животом потпуно се уздајући у Господа.
41. А посљедња послије Синова сконча Мајка.
42. Толико, дакле, изнијесмо о присиљавању на јеђење утроба (жртава) и о превеликим мукама (Седморице Браће).

8. Почетак ратовања Јуде Макавеја. Великаши и војска царева спремају напад, а Јуда храбри своју војску. Побједа над Никаноровом војском и над Тимотејем и Арапима преко Јордана.

1. Јуда, пак, Макавеј и они са њиме, улазећи тајно у села, позиваху сроднике, и узимајући оне који остадоше (вјерни) у Јудаизму, сабраше шест хиљада (људи).
2. И призиваху Господа да погледа на Народ гажен од свих и да се смилује на Храм оскврнављен од безбожних људи;
3. И да се смилује на уништавани Град, који имађаше бити срушен до земље, и да услиши (глас) све крви која вапи к Њему;* [1 Мој 4, 10; Јев 12, 24.]
4. И да се опомене и безаконог погубљења безгрјешне дјеце, и свих хуљења која бивају на Име Његово, и да то зло омрзне.
5. Стекавши, пак, војну силу, Макавеј већ постаде неподношљив[26] незнабошцима, јер се гњев Божији на милост окрену.
6. Наступајући изненада на градове и села, паљаше их, и заузимајући важна мјеста, поражаваше не малобројне непријатеље.
7. А нарочито је за такве нападе користио ноћи. И проношаше се глас о његовом јунаштву свуда.* [*1 Мак 3, 8-9.]
8. Видјећи, пак, Филип да овај муж (Јуда) мало по мало напредоваше, и да све чешће напредује у успјесима, написа (писмо) Птоломеју, војном заповиједнику Целесирије и Феникије, да дође у помоћ царевим стварима.* [*1 Мак 3, 38-39.]
9. А он, одмах изабравши Никанора, сина Патроклова, једнога од првих пријатеља (царевих), посла га и под њим не мање од двадесет хиљада (људи) од свих народа, да сав род Јудејаца уништи. А препоручи му и Горгију, човјека војсковођу и искуснога у ратним подухватима.* [*1 Мак 3, 35.]
10. А Никанор је (већ) рачунао да царев дуг Римљанима, који је био двије хиљаде таланата, исплати заробљавањем (и продајом) Јудејаца.
11. Зато одмах посла у приморске градове да позивају на куповину тијела Јудејаца,[27] обећавајући да ће за таланат давати деведесет тијела, не очекујући да ће на њега убрзо доћи суд Сведржитеља.
12. А Јуди (Макавеју) дође вијест о Никаноровом наступању, и он пренесе својима долазак војске.
13. Они који бјеху плашљиви и који сумњаху у Божију правду, побјегоше и одоше у друго мјесто.
14. А други продаваху све што им бјеше преостало, и заједно мољаху Господа да избави оне који од безбожнога Никанора беху продани још прије сукоба,
15. Ако и не ради њих, а оно ради Завјета датих оцима њиховим и због призивања на себе часног и величанственог Имена Његовог.* [*ПремС 18, 22; 1 Мак 7, 37.]
16. А Макавеј, сабравши оне око себе на број шест хиљада (људи), бодраше их да се не уплаше непријатеља, нити да се боје великог мноштва незнабожаца који неправедно дођоше на њих, него да се храбро боре;
17. Гледајући на безаконо нанијету од њих увреду Светоме Мјесту и муке нанијете поруганом Граду, а уз то још и укидање праотачког начина живљења.
18. „Јер они се, рече (Јуда), уздају у оружје и дрскост, а ми се уздамо у Свемоћнога Бога, Који може и оне који долазе на нас и сав свијет једним мигом оборити.“
19. Набрајајући им још и помоћи (Божије) указане прецима, и помоћ против Сенахирима, како погибе сто осамдесет пет хиљада (људи).* [*2 цар 19, 35; 1 Мак 7, 41.]
20. И (помоћ) у Вавилонији кад би борба с Галатима, како свих који дођоше за борбу бјеше осам хиљада (Јевреја), са четири хиљаде Македонаца, па Македонци западоше у безизлаз, (како тада) осам хиљада људи порази сто двадесет хиљада (Галата) због добијене с Неба помоћи, и корист велику задобише.
21. Учинивши их тиме смјелима и готовима да умру за Законе и Отаџбину, (Јуда) раздијели војску на четири дијела.
22. А постави и браћу своју за старјешине сваког дијела (војске): Симона и Јосипа и Јонатана, ставивши под (команду) свакога хиљаду и петсто (људи);
23. А још и Елеазара (постави), па прочитавши (им) Свету Књигу и давши (војсци) поклич: Божија помоћ! – сам он предводећи прву чету – сукоби се с Никанором.
24. А будући да им Сведржитељ би помоћник у борби, побише преко девет хиљада непријатеља, и ранише и осакатише већи дио Никанорове војске, и све натјераше у бјекство.
25. А и новце оних који бјеху дошли ради куповине (робља) узеше. И гонећи их довољно (далеко), повратише се, јер их и час (сунчева заласка) сустиже.
26. Јер бјеше уочи суботе, због чега нису наставили да их гоне дуго.
27. И пошто од њих покупише оружје и сакупише плијен од непријатеља, празноваху суботу, изобилно благосиљајући и исповиједајући Господа Који их је спасао у овај дан, поставивши почетак милости њима.
28. А по суботи подијелише од плијена (свима) изгнаницима и удовицама и сирочади, а остатак они и дјеца (њихова) подијелише.
29. Кад то учинише и сатворише заједничку молитву, мољаху Милостивога Господа да се до краја измири са слугама својим.* [*2 Мак 1, 5; 7, 33.]
30. И ударивши на војску Тимотеја и Вакхида, погубише преко двадесет хиљада њих, и сасвим загосподарише високим утврђењима; а многи плијен раздијелише једнако међу собом и прогнаницима и сирочади и удовицама, и такође и старцима.
31. Пошто од њих сакупише оружје и пажљиво све сабраше у погодна мјеста, остали плијен донесоше у Јерусалим.
32. А начелника племена који бјеше с Тимотејем, убише, човјека веома безбожна, који је Јудејцима много несреће нанио.
33. И празнујући побједу у Отаџбини, спалише спалитеље светих врата (Храма), Калистена (и неке друге), који бјеше побјегао у једну кућицу, те (тако) прими плату достојну безбожности (своје).
34. А триклети Никанор, који је ради продаје (заробљених) Јудејаца довео хиљаду трговаца,
35. Господњом помоћу посрамљен од оних које је он сматрао за ништавне, скинувши почасну одјећу, побјеже сам издвојен, неким споредним путем као роб бјегунац и дође у Антиохију, успјевши више него срећно, док му је (сва) војска пропала.
36. И он који бјеше узео на се да одужи дуг Римљанима од (продатих) заробљеника у Јерусалиму, објави (свима) да Јудејци имају Поборника и да су зато Јудејци нерањиви што сљедују Законе које је Он дао.

9. Цар Антиох IV Епифан у Персији, болест и посљедњи дани, његово полупокајање, и писмо Јудејцима о сину му насљеднику. Смрт Епифанова.

1. А у оно вријеме деси се да се Антиох врати посрамљен из Персијских крајева.* [*1 Мак 6, 1-5.]
2. Јер бјеше ушао у такозвани Персепољ и покушао да опљачка (тамошњи) храм и заузме град. Због тога мноштва (народа) скочише за оружје те (цареви војници) бише одбијени; и би тако да Антиох, побијеђени од мјештана, буде принуђен на срамни повратак.
3. А када бјеше код Екбатана, дознаде за догађаје с Никанором и оне око Тимотеја.* [*1 Мак 6, 5.]
4. И надут гњевом, сматраше да против Јудејаца треба да окрене и оно зло које му учинише они који га најурише (из Персије), те зато нареди возачу својих борних кола да непрекидно јури напријед и убрзава путовање, мада га је суд (Божији) с неба пратио. Јер надмено рече овако: „Чим дођем тамо, учинићу Јерусалим гробљем Јудејаца.“* [*Јер 19, 6.]
5. Но Свевидећи Господ Бог Израиљев порази га неизљечивом и невидљивом раном. Јер тек што изговори ту ријеч, захвати га неподносиви бол утробе и горке унутрашње муке;
6. (И) сасвим праведно (снађе то) онога који је многим и нечувеним несрећама мучио утробе других.
7. Но он не одступаше од надмености, па се још више испуњаваше гордошћу, дишући огњем гњева на Јудејце и заповиједајући да се путовање убрза. А деси се да и паде из кола која јурише пребрзо, а пао је тако несрећно да је ишчашио све удове тијела.
8. И (тако) онај који је до малоприје, због надљудске гордости, сматрао да може заповиједати морским валовима и кантаром измјерити висине гора, паднувши на земљу бјеше ношен на носилима, јавно свима (тако) показујући силу Божију.
9. Тако и из тијела безбожнога (цара) излажаху црви, и још живоме у боловима и мукама отпадаше месо, а од смрада његовог сав војни логор бјеше захваћен гађењем од трулежи.* [*Дап 12, 23.]
10. И онога који до малоприје сматраше да ће дотаћи небеске звијезде, нико не могаше носити због неподносиве тежине смрада.* [*Ис 14, 13.]
11. Тек тада, код скршеног и пониженог (цара) поче да опада велика гордост и он да долази у спознање, погађан божанском казном – боловима свакога часа,
12. И не могући да поднесе сопствени смрад, рече овако: „Право је Богу покоравати се, и будући смртан, не мислити да си раван Богу.“
13. А зарицаше се нечастивац Господару (свих), који га још није помиловао, говорећи овако:
14. Свети Град – у који журећи да стигне, хтједе да сравни са земљом и учини га гробљем – да буде слободан!
15. А Јудејце – које сматраше да нису достојни ни погреба, него да заједно са одојчадима буду бачени грабљивим лешинарима и звјеровима – да их све учини једнаким с Атињанима.* [*3 Мак 6, 34.]
16. А Свети Храм – који је раније опљачкао – да ће га украсити најљепшим поклонима и да ће све свештене сасуде многоструко узвратити, а трошкове потребне за жртве да ће давати од својих прихода.
17. И уза (све) то: да ће и сам постати Јудејац, и да ће обићи свако насељено мјесто јављајући силу Божију.
18. Но пошто ниоткуда не престајаху болови, јер на њега дође праведни суд Божији, изгубивши наду за своје стање, написа Јудејцима ниже потписано писмо у виду молбе са овим садржајем:
19. „Добрим Јудејцима, грађанима (царским), цар и војсковођа Антиох – да се много радују и здрави буду и добро чине!
20. Ако сте ви здрави и дјеца ваша, и ако су вам ствари по вољи, (узносим Богу највећу захвалност), имајући наду у Небо.
21. (Ја, пак, болестан лежим), памтим с љубављу ваше поштовање и наклоност, враћајући се из Персијских крајева, и павши у болест која има невољу, сматрах за нужно да се побринем за општу безбједност свих.
22. Не очајавам за себе, него имам велику наду да ћу изаћи из ове болести.
23. А гледајући да и отац мој,[28] у времена када креташе с војском у горње крајеве[29] одређиваше будућег насљедника,
24. Да ако се нешто неочекивано деси, или пак ако буде јављено нешто лоше, грађани земље, знајући коме су остављене ствари (државне), да се не узнемиравају.
25. Уз то, познајући околне владаре и оне што су сусједи царству, који гледају на времена (погодна) и очекују шта ће се догодити, одредио сам сина мога Антиоха за цара, којега сам, више пута одлазећи у горње сатрапије,[30] многима од вас остављао и препоручивао, написах му ово што слиједи ниже.
26. Молим вас, дакле, и тражим, да памтећи доброчинства општа и појединачна, сваки очува наклоност коју имадосте према мени и према сину моме.
27. Јер сам увјерен да ће и он благонаклоно и човјекољубиво, сљедујући моју вољу, односити се према вама.“* [*3 Мак 3, 20.]
28. Овај, дакле, убица људи и богохулник, доживјевши најгоре, заврши живот на најгори начин, као што је друге осудио – у горама стране земље.
29. А тијело му пренесе Филип, другар његов, који (опет), побојавши се Антиоховог сина, пребјеже (цару) Птоломеју Филомитору у Египат.

10. Ослобођење и очишћење Храма у Јерусалиму, обнова жртава, празник Ханука (25. кислева 164. год. прије Христа). Нови цар Евпатор и судбина слуге му Птоломеја. Макавеј војује на Идумејце и против Тимотеја у Газари и побјеђује.

1. А Макавеј и они с њиме, пошто Господ иђаше пред њима, повратише Храм и Град.* [*1 Мак 4, 37.]
2. А олтаре (идолске) по тргу, начињене од туђинаца, а тако исто и храмове порушише.* [*2 дн 14, 3-5.]
3. И Храм очистивши, начинише други Жртвеник, и крешући камен о камен, запалише ватру и узевши од њих ватру, узнесоше жртву (Богу) послије двогодишњег времена, и тамјан[31] и свијећњаке и (трпезу) хљебова предложења начинише.* [*1 Мак 4, 36-54.]
4. А када то учинише, паднувши потрбушке мољаху Господа да више не допадну таквих зала, него ако некад и сагријеше, да их Он с кротошћу кара и не предаје их хулним и варварским народима.* [*2 Сам 24, 12.]
5. И у који дан Храм би оскврнављен од иноплеменика, догоди се да у исти дан буде и очишћење Храма: двадесет и петог истог мјесеца,[32] који је Хаселев.* [*1 Мак 4, 54.]
6. И са радошћу прослављаху осам дана на начин празниковања Сјеница, сјећајући се како су прије кратког времена празник Сјеница у горама и пећинама попут звијери проводили.* [*1 Мак 4, 56; 1 Мак 5, 27.]
7. Зато, носећи украшене штапове и лијепе гранчице, а још и палме, узношаху пјесме Ономе Који је успјешно омогућио да се очисти Мјесто његово.
8. А одредише општом заповијешћу и гласањем свему Јудејском народу: да сваке године празнује ове дане.* [*1 Мак 4, 59.]
9. Тако, дакле, би са смрћу Антиоха званог Епифан.
10. А сада ћемо изложити оно што је било у вријеме Евпатора Антиоха,[33] који бјеше син оног безбожника, скраћујући (овдје) зла настала од ратова.
11. Овај, дакле, преузевши царство, постави над пословима (државним) неког Лисија, првог војног заповиједника Целесирије и Феникије.
12. Птоломеј пак, звани Макрон, бјеше први који држаше правду Јудејцима због учињене им (раније) неправде, и стараше се да се према њима односи мирољубиво.
13. Због тога бјеше оптужен од пријатеља (царевих) пред Евпатором и често називан издајником, зато што је напустио повјерени му од Филомитора (цара Египатског) Кипар и прешао Антиоху Епифану, те не чинећи племениту част достојанству власти, отрова се и напусти живот.
14. А када Горгија постаде војни заповиједник оних крајева, сакупи стране плаћенике и сваком приликом вођаше рат против Јудејаца.
15. А заједно са њиме и Идумејци, држећи значајна (војна) утврђења, узнемираваху Јудејце, и примајући оне који побјегоше из Јерусалима, настојаху да подржавају рат.* [*1 Мак 5, 3-5.]
16. А људи око Макавејаца учинивши молепствије, и молећи Бога да им буде помоћник у борби, ударише на утврђења Идумејаца,
17. Са којима се храбро сударише и заузеше (њихова) мјеста, и све који се на зидовима борише побјеђиваху, и убијаху оне који им допадаху руку, те побише не мање од двадесет хиљада (људи).
18. А када побјеже (њих) не мање од девет хиљада у двије добро утврђене куле, и имађаху све што требаше у случају опсаде,
19. Макавејац остави на кључним мјестима Симона и Јосифа и још Закхеја и довољан број његових људи ради опсаде ових (тврђава), и он се издвоји (на други положај).
20. Но они око Симона, полакомљени на новац, присташе на (понуђени) новац неких који бјеху у кулама, и примивши седамдесет хиљада драхми, пустише неке да изиђу (из опсаде).
21. А када Макавеј би обавијештен о том догађају, сабра народне вође и оптужи (их) да су за сребро продали браћу, пустивши (да побјегну) оне који ратоваху против њих.
22. И ове, пошто посташе издајници, поби и одмах заузе те двије куле.
23. Успијевајући у свему с оружјем у рукама, погуби у двјема тврђавама више од двадесет хиљада (људи).* [*1 Мак 5, 4-5.]
24. А Тимотеј, који раније бјеше побијеђен од Јудејаца, сабравши многобројне стране снаге и сакупивши из Азије не мали број коњице, дође с оружјем да узме Јудеју.
25. А људи око Макавејца, кад се он приближи, окретоше се молитви Богу посувши главе пепелом и опасавши се костријетом,* [*1 Мој 37, 34; 1 Мак 2, 14.]
26. И клекнувши на стијену наспрам Жртвеника (код Храма), мољаху (Бога) да им буде милостив и да „непријатељује непријатељима њиховим и противникује противницима“, као што Закон јасно говори.* [*Јл 2, 17; 2 Мој 23, 22.]
27. А кад дођоше с молитве, узеше оружје и изиђоше изван Града (Јерусалима) подалеко, па кад се приближише непријатељима, зауставише се насамо.
28. Тек што се појави јутро, нападоше обје (војске), једни имајући залог успјеха и побједе, уз (своју) врлост, ослањање на Господа, а други истакоше гњев за вођу својих борби.
29. Док биваше јака битка, појавише се противницима с неба пет сјајних мужева на коњима златних узда, који предвођаху Јудејце.* [*2 Мак 3, 25-26; 3 Мак 3, 18.]
30. Они узеше Макавејца између себе и покривајући га својим свеоружјем, чуваху га неповредивог, а на противнике избациваху стријеле и муње; због чега они, збуњени обневидјелошћу, бјеху испуњени пометњом и погубљивани (од Јудејаца).
31. Побијено би двадесет хиљада и петсто (људи), и шесто коњаника.
32. А сам Тимотеј побјеже у утврђење звано Газара, јаку тврђаву, гдје бјеше војсковођа Хереј.
33. Људи око Макавејца с ревношћу држаху опкољену тврђаву четири дана.
34. А они унутра, надајући се на утврђеност мјеста, прекомјерно хуљаху и говораху недопустиве ријечи.
35. А када свиташе пети дан, двадесет младића Макавејевих, распаливши се гњевом због хула, навалише на зид мушки и с гњевом звијери сјекоше ко год им допадаше (руку).
36. А и други тако исто, успевши се за њима, затекавши изненађене оне унутра, потпаљиваху куле и распаливши ватре, живе спаљиваху богохулнике. Други, пак, развалише врата и (кроз њих) прихвативши осталу војску, заузеше град.
37. И Тимотеја, који бјеше скривен у некој јами, посјекоше, и његовог брата Хереја и Аполофана.
38. А када то завршише, са пјесмама и похвалама благосиљаху Господа, Који је велико доброчинство учинио Израиљу и побједу им даровао.

11. Први напад Лисијев, опсада Ветсуре и пораз; Лисије склапа мир са Јудејцима. Четири писма о томе.

1. А послије врло мало времена, Лисије, царев намјесник и сродник и замјеник над (државним) пословима, тешко подносећи то што се догодило,* [*1 Мак 4, 28-35.]
2. Сабравши око осамдесет хиљада (пјешадије) и сву коњицу, дође против Јудејаца одлучивши да Град (Јерусалим) учини насеље Јелинима,
3. А Храм да опорезује сребром, као што су (опорезивани) други храмови незнабожаца, и да учини да се првосвештенство продаје сваке године,
4. Нимало не рачунајући на Божију моћ, гордећи се десетинама хиљада пјешадије и хиљадама коњице и с осамдесет слонова.
5. Ушавши, пак, у Јудеју, приближи се Ветсури, која је пустињско мјесто, а од Јерусалима удаљено око пет схинија, и њу је притискивао.
6. А када дознаше људи око Макавејца да (Лисије) опкољава утврђења, са плачем и сузама заједно са народом мољаху Господа да пошаље Доброга Анђела ради спасења Израиљу.* [*2 Мак 15, 22-23.]
7. А сам Макавејац, узев први оружје, подстицаше друге да заједно с њиме уђу у опасност да помогну браћи својој, те заједно и с вољом јуришнуше.
8. Утом, кад још бјеху код Јерусалима, појави се испред њих као вођа коњаник у бијелој одори машући златним свеоружјем.
9. А они сви благословише милостивога Бога и охрабрише се душом, и бјеху готови да нападну не само људе, него и најдивљије звијери и гвоздене зидове.
10. И напредоваху у бојном поретку имајући Саборца с неба, јер им се Господ смилова.
11. Лавовски нападоше на непријатеље и побише их једанаест хиљада, а коњаника хиљаду и шесто, а све остале нагнаше у бјекство.
12. Већина пак од њих рањени, наги се спасоше; и сам Лисије срамно бјежећи, спасе се.
13. Међутим, не будући неразуман и расправљајући сам са собом о поразу који му се догодио, и схвативши да су Јудејци непобједиви, јер се на њиховој страни борио Свемогући Бог,
14. Посла изасланике и убиједи их на измирење у свему што је праведно, јер ће и цара убиједити на обавезу да им буде пријатељ.
15. А Макавејац се сагласи у свему што је Лисије тражио бринући о (општој) користи. Све пак што Макавејац писмено предаде Лисију, цар је одобрио.
16. А бјеху написане од стране Лисија посланице Јудејцима, које имађаху овај садржај: „Лисије народу Јудејском – да се радује!
17. Јован и Авесалом које ви посласте, пошто (нам) предадоше написану поруку, тражаху оно што је у њој написано.
18. Оно пак што требаше да се и цару поднесе, то сам (му) јасно изложио, и оно што је било прихватљиво, то је и одобрио.
19. Ако, дакле, одржите наклоност према стварима (државе), настојаћу и надаље да допринесем вашем добру.
20. А што се тиче овога и појединости, наредио сам вашима и мојима да с вама преговарају.
21. Будите здрави! Године сто четрдесет осме, двадесет четвртог Диоскоринтија (мјесеца).“[34]
22. А царева посланица садржаваше ово: „Цар Антиох[35] брату Лисију – да се радује!
23. Када је отац наш прешао међу богове,[36] хотећи да поданици царства буду спокојни и да се баве својим пословима,
24. Чувши за Јудејце да нису пристали на очеву намјеру да пређу на јелинске обичаје, него више желе свој начин живљења и зато траже да им се дозволи оно што је по њиховом Закону;
25. Желећи, дакле, да и тај народ буде изван немира, одређујемо да им се Храм васпостави и да живе по обичајима својих предака.
26. Добро ћеш, дакле, учинити ако им пошаљеш изасланике и пружиш им десницу (мира), да они, видјећи нашу добру вољу, буду расположени и задовољно да живе по својим схватањима.“
27. А царева посланица народу (Јудејском) бјеше оваква: „Цар Антиох[37] скупштини старјешина Јудејаца и осталим Јудејцима – да се радују!
28. Ако сте здрави, биће како желимо, јер и ми смо здрави.
29. Обавијестио нас је Менелај да хоћете да се вратите (својим кућама) и бавите се својим пословима.
30. Онима који се поврате до тридесетога Ксантика (мјесеца), даће се десница (одобрења) и слобода кретања;
31. Да Јудејци употребљавају своја јела и своје Законе, као што су и раније, и нико од њих неће ни на који начин бити узнемираван због онога што су не знајући учинили.
32. А послах и Менелаја који ће вас увјерити (у ово).
33. Будите здрави! Године сто четрдесет осме, Ксантика петнаестога.“[38]
34. А послаше и Римљани овима (Јудејцима) посланицу која гласи: „Коинт Мемиос (и) Тит Маниос, посланици Римљана, народу Јудејском – да се радује!
35. За оно што је Лисије, сродник царев, дозволио вама, за то смо и ми сагласни.
36. За оно пак што је одлучио да изнесе пред цара, пошаљите одмах некога да се о томе договоримо да бисмо изложили (цару) како вам приличи, јер ћемо ми доћи у Антиохију.
37. Зато пожурите и пошаљите неке да бисмо и ми дознали којег сте мишљења.
38. Будите здрави.
39. Године сто четрдесет осме, Ксантика петнаестога.“[39]

12. Нова непријатељства. Грађани Јопе преваром потапају Јудејце; освета Јудина у Јопи и Јамнији. Поход Макавејца у Галадиту, пораз Тимотеја. Поход на Идумеју, пораз Горгије; оскврњење ратника и жртва за мртве.

1. Када су, пак, склопљени ти договори, Лисије оде цару, а Јудејци се бављаху земљорадњом.
2. Међутим, војни заповиједници по мјестима, Тимотеј и Аполоније, син Генејев, и још Јероним и Демофон, уз њих још и Никанор, Киприарх нису их остављали безбједне и на миру.
3. А становници Јопе учинише једно велико нечашће: замолише Јудејце који с њима живе да са женама и дјецом уђу у од њих припремљене лађе, (да покажу) да према њима не постоји никакво нерасположење.
4. Пошто је то била заједничка одлука града, и пошто ови то прихватише, јер хтједоше да живе у миру и ништа сумњиво не имађаху, када се попеше (на лађе), они их потопише, њих не мање од двије стотине.
5. А Јуда дознавши за то злодјело учињено његовим сународницима, позва своје људе,
6. И призвавши праведног Судију Бога, пође против злих убица браће своје, и ноћу запали пристаниште и спали лађе, а оне који тамо бјеху побјегли прободе (мачем).
7. А пошто град би затворен, он се врати, али с намјером да опет дође и искоријени све житеље Јопе.
8. Дознавши, пак, да и грађани Јамније намјеравају да поступе на исти начин с Јудејцима који с њима живе,
9. Нападе ноћу и на Јамнијце, запали пристаниште с бродовима, тако да се одбљесак пламенова видио у Јерусалиму, удаљеном двјеста четрдесет стадија.
10. И кад одатле отидоше девет стадија, идући у поход против Тимотеја, нападоше га Арапи, њих не мање од пет хиљада и коњаника петсто.
11. И би сурова битка; и кад они око Јуде, благодарећи помоћи од Бога, успијеваху (у побједи), номади (Арапи) тражаху да им Јуда пружи десницу (мира), обећавајући да ће им дати стада и пашу за стада, и да ће им и у осталоме бити од користи.
12. А Јуда, схвативши да они заиста могу бити у многоме корисни, прихвати да склопи мир са њима; и они, добивши десницу (мира), отидоше у своје шаторе.
13. А нападе (Јуда) и на неки град по имену Каспим, утврђен мостовима[40] и ограђен зидовима и настањен врло измијешаним народима.
14. А они унутра, понадавши се у одбрамбеност зидова и изобиље хране, дрско се понашаху према Јудиним људима вријеђајући их и још хулећи и говорећи недопустиве ријечи.
15. Људи око Јуде, призвавши Великога Владара свијета, који је без овнова и (других) справа за опсаду срушио Јерихон у вријеме Исуса (Навина), навалише звјерски на зид (тврђаве).* [*ИНав 6, 1-20.]
16. И заузевши град вољом Божијом, учинише неизбројиви покољ, тако да је сусједно језеро, дугачко два стадија, изгледало пуно од проливене крви.
17. Оданде, пак, отишавши седамсто педесет стадија, дођоше у Хараку Јудејцима званим Тувијани.
18. Али Тимотеја у тим мјестима не нађоше, јер бјеше без успјеха отишао из тих мјеста, а оставио у неком мјесту стражу врло утврђену.
19. Доситеј, пак, и Сосипатар, двојица од војсковођа Макавејевих, изашавши напријед, погубише остављене од Тимотеја у тврђави, њих више од десет хиљада људи.
20. Макавеј, пак, распоредивши своју војску по четама, постави ову двојицу над четама и нападе на Тимотеја, који имађаше око себе сто двадесет хиљада пјешадије и хиљаду и пет стотина коњаника.
21. А Тимотеј, када дознаде за напад Јудин, одасла жене и дјецу и осталу комору у мјесто звано Карнион, јер то мјесто бјеше тешко опкољиво и неприступно због ускости[41] свих тих мјеста.
22. Када се појави прва чета Јудина, наста бојазан међу непријатељима и страх нападе на њих од појаве Свевидећег, и они нагрнуше у бјекство, бјежећи сваки на другу страну, тако да биваху често од својих рањавани и оштрицама својих мачева осакаћивани.
23. А Јуда предузе снажније гоњење пробадајући зликовце, и поби их око тридесет хиљада људи.
24. Тимотеј, пак, упавши (у руке) људима око Доситеја и Сосипатра, тражаше с великом лукавошћу да га пусте читавог, (говорећи) да он има под влашћу родитеље већине од ових, а од неких браћу, па ће (ако њега убију), они бити збрисани.
25. Пошто своје обећање потврди многим (ријечима) да ће их вратити неповријеђене, отпустише га ради спасења браће.
26. А Јуда, изишавши против Карниона и против Атаргатиона, посјече двадесет пет хиљада људи.
27. А послије њиховог пораза и погибељи, Јуда завојшти на Ефрон, тврди град у којем живљаше Лисије и мноштво разних народа, а младићи храбри бјеху стали испред зидина и бораху се јуначки унутра, јер, бјеху велике залихе ратних справа и стријела.* [*1 Мак 5, 46.]
28. Призивајући Моћнога, који силно руши непријатељску одбрану, узеше (Јудејци) град у своје руке и оборише на земљу двадесет пет хиљада оних унутра.
29. И отишавши оданде, нападоше на град Скит,[42] удаљен од Јерусалима шест стотина стадија.
30. Но, пошто Јудејци који тамо живљаху, посвједочише да су Скитопољци имали према њима наклоност и у временима несреће излазили им пријатељски у сусрет,
31. Захваливши им и замоливши их да и надаље буду наклоњени роду (Јудејском), дођоше у Јерусалим, а близу бјеше Празник седмина.[43]
32. А послије именоване Педесетнице, нападоше на Горгију, војног заповиједника Идумеје.
33. Он, пак, изиђе (на њих) са три хиљаде пјешака и четиристо коњаника.
34. И кад се сукобише, деси се да паде нешто мало Јудејца.
35. Неки, пак, Доситеј, од Вакинорових, човјек коњаник и јуначан, гоњаше Горгију и ухвативши за огртач, вођаше га снажно и хтједе проклетника да зароби жива, кад неки од коњаника Тракијаца нападе овога (Доситеја) и одсјече му раме, те Горгија побјеже у Марису.
36. А кад се људи око Ездрина, дуго се борећи, уморише, призва Јуда Господа да се појави као саборац и предводник рата.
37. Започевши први језиком отаца поклич с пјесмама,[44] и ударивши изненадно на Горгијину војску, натјера их у бјекство.
38. Потом Јуда узе војску и одведе у град Одолам; па пошто стиже и субота, очистивши се по обичају, тамо проведоше суботу.
39. Сљедећег, пак, дана дођоше Јудини људи, пошто бјеше потреба (сахране) да пренесу тијела претходно палих (ратника) и са сродницима положе их у гробове отаца.
40. И нађоше код свакога од мртвих под одјећом посвећене ствари од идола из Јамније, што Закон забрањује Јудејцима, па свима постаде јасно да су због тога разлога погинули.* [*5 Мој 7, 25-26.]
41. Сви, пак, благословивши суд Праведног Судије Господа, који тајне ствари чини јавнима,
42. Обратише се на молитву молећи (Бога за њих) да учињени гријех сасвим избрише. А племенити Јуда мољаше народ да чувају себе и буду без гријеха имајући пред очима оно што се десило због гријеха оних који су прије тога погинули.* [*Пс 50, 3.]
43. И учини сабирање новчаних прилога по (сваком) човјеку, двије хиљаде драхми, и посла у Јерусалим да се принесе жртва за гријех, чинећи то веома добро и мудро мислећи на васкрсење.
44. Јер кад не би очекивао да ће и ови погинули васкрснути, било би сувишно и неразумно молити се за мртве.
45. Али, сагледајући да је онима који с побожношћу премину припремљена најбоља награда, бјеше (му) намисао света и побожна, зато и учини жртву умилостивљења за умрле да би се ослободили гријеха.* [*2 Сол 4, 13; Кол 1, 5.]

13. Цар Антиох V Евпатор и Лисије ратују против Јудеје, грозна смрт Менелајева. Послије молитве Богу, Макавеј напада царев табор код Модина и побјеђује; цар се повлачи и склапа мир с Јудејцима.

1. А године сто четрдесет и девете,[45] дође вијест људима Јудиним да Антиох Евпатор долази са мноштвом војске на Јудеју,
2. И са њим Лисије намјесник и (начелник) над пословима (царства), сваки имајући војну силу јелинску, пјешака сто десет хиљада и коњаника пет хиљада и триста, и (ратних) слонова двадесет два, и триста бојних кола са срповима.
3. А њима се придружи и Менелај, и подстицаше великим лицемјерјем Антиоха, не ради спасења отаџбине, него мишљаше да се поврати на власт (првосвештенства).
4. А Цар над царевима подиже гњев Антиохов на овог проклетника, и кад Лисије подсказа да је он узрочник свих зала, заповиједи да, као што је обичај у том мјесту, одведу га и погубе у Верији.
5. У том мјесту, наиме, има кула висока педесет педаља,[46] пуна пепела; и у њој имађаше једна направа која унаоколо кружи и расипа пепео.
6. Овдје сви гурају доље у погибао кривца због оскврњења храма или због неког другог великог злодјела.
7. Оваквом смрћу умре преступник Закона Менелај, не заслуживши ни земљу (за гроб); и сасвим праведно.
8. Зато што учини многе гријехе око Жртвеника, чији огањ и пепео бише свети, задоби смрт у пепелу.
9. А својим намјерама цар варварски иђаше против Јудејаца да им учини гора зла од оних која им учини његов отац. [47]
10. А дознавши за то Јуда, заповиједи народу да даноноћно призива Господа, да сада више но икада помогне онима који би могли остати без Закона и Отаџбине и Светога Храма;
11. И да народ, који је тек накратко одахнуо душом, не допусти да (опет) буде поробљен богохулним незнабошцима.
12. Када сви то исто чињаху заједно, и мољаху Милостивога Господа са плачем и постом и земним клањањем у току три дана непрестано, Јуда их подстицаше, па нареди да се окупе.
13. А сам повукавши се, са старјешинама савјетоваше се, прије но што царева војска упадне у Јудеју и заузме Град, да изиђу (пред њих) и пресуде ствар уз помоћ Господњу.
14. И повјеривши руковођење Творцу свијета, и подстакнувши своје људе да се храбро до смрти боре за Законе, за Храм, Град, Отаџбину, за грађанство, онда крете и код Модина учини војни логор.
15. Давши пак свима око себе ратни поклич: Божија побједа! – са изабраним прерушеним младићима нападе ноћу на царски шатор, на логор, и поби око двије хиљаде (људи), и предњега од слонова заједно са његовим водичем.* [*1 Мак 6, 43-46.]
16. И на крају, испунивши војни логор (непријатеља) страхом и узбуном, повратише се са успјехом.
17. А ово се догоди када дан тек свањиваше, благодарећи присутној му Господњој заштити.
18. Цар, пак, окусивши од Јудејске смјелости, покушаваше да лукавошћу освоји (њихова) мјеста.
19. И нападе на Ветсуру, јаку тврђаву Јудејаца, и би потиснут; наиђе на препреку, и умањи се (војска његова).
20. А онима у (тој) тврђави Јуда посла што им требаше.
21. Али неки Родокос из Јудејске војске издаде тајне непријатељима, но би тражен, ухваћен и убијен.
22. Цар (тада) по други пут пружи десницу (мира) онима у Ветсури, и доби примирје; (потом) отиђе, па опет нападе на оне око Јуде, но опет му се смањи војска.* [*1 Мак 6, 49.]
23. Дознаде (затим) да се одметну (од њега) Филип у Антиохији, остављен (тамо) као замјеник над пословима (царства), па се узнемири, те позва Јудејце (на мир), и покори се (њиховим условима), па се закле за све што је право и склопи (споразум), и принесе жртву, одаде част Храму, и Мјесту (светом) указа човјекољубље.* [*1 Мак 6, 55-63.]
24. И прими Макавејца. Остави Игемонида за војног заповједника од Птолемаиде до мјеста Герина (у Египту).
25. Дође у Птолемаиду, но Птолемаиђани бише незадовољни тим споразумом, негодоваху зато што хтједоше да пониште договоре.
26. (Тада) Лисије изиђе на говорницу, изложи одбрану (споразума) колико могаше, убиједи (народ), умири га, придоби њихову благонаклоност, па отиђе у Антиохију.
27. Толико о царевом походу (на Јудеју) и о повратку.

14. Нови цар Димитрије I и првосвештеник Алким, који тражи напад на Макавејца. Пред Никаноров поход на Јудеју народ и Јуда се моле. Никанор пријатељ с Јудом. Алким распаљује мржњу, Никанор прети Храму. Смрт праведног Разиса.

1. А послије три године[48] дође вијест људима око Јуде да је Димитрије,[49] син (цара) Селевка,[50] упловио кроз луку Триполис са великим мноштвом војске и бродовима,* [*2 цар 19, 35.]
2. И да је заузео земљу и убио Антиоха[51] и његовог намјесника Лисија.
3. Неки пак Алким, претходно првосвештеник, који бјеше добровољно оскврнављен у временима немијешања (с јелинским идолослужењем), схвативши да му ни на који начин нема спасења, нити већ приступа светом Жртвенику,
4. Дође цару Димитрију, сто педесет прве године,[52] доносећи му златни вијенац и палмову грану, а уз то и неколико гранчица маслине што се носе[53] у Храм; и тиме се тога дана задовољи.
5. Но (други пут) нађе вријеме за сарадника своје подлости када га Димитрије позва на неко засиједање, и запитан: Каквога су расположења и намјера Јудејци? – на то рече:
6. „Они Јудејци који се зову Асидеји, којих је вођа Јуда Макавеј, ратни су хушкачи и бунџије, не остављајући царство на миру и спокоју.
7. Зато ја, лишен праотачке славе – мислим на чин првосвештеника – дошао сам сада овдје,
8. Најприје зато што искрено мислим оно што доликује цару; а као друго: мислећи и на моје грађане; јер безумљем напријед поменутих (људи) сав наш народ немало пати.
9. А када сваку од ових ствари дознаш,[54] царе, постарај се и за земљу и за опсједнути род наш, сходно твоме добросрдачном човјекољубљу према свима.
10. Јер док Јуда остаје (у животу), немогуће је да (државне) ствари имају мира.“
11. Пошто он то изговори, одмах остали пријатељи (цареви), који бјеху непријатељски расположени према Јуди, распалише (цара) Димитрија.
12. А он, дозвавши одмах Никанора, који бјеше постао командант ратних слонова, и поставивши га за војног заповједника Јудеје, посла га (тамо);
13. Давши му заповијест да самог Јуду убије, а оне око њега да растјера, а Алкима да постави за првосвештеника највећега Храма.* [*Јест 9, 17, 21, 24, 26.]
14. А незнабошци који због Јуде бјеху побјегли из Јудеје, придружише се попут стада Никанору сматрајући да ће несреће и порази Јудејаца бити њима успјех и благостање.
15. (А они око Јуде) чувши за наилазак Никаноров и за напад незнабожаца, посуше се пепелом и усрдно мољаху Онога Који је довијека изабрао Свој народ (Израиљ) и увијек је с (чудесном) појавом прихватао се својега удјела.* [1 Мак 2, 14; 10, 25; 1 Мак 3, 47; 5 Мој 32, 9.]
16. А када њихов вођа (Јуда) заповиједи, кретоше оданде одмах и сукобише се са њима у селу Десау.
17. А Симеон, брат Јудин, бјеше се сукобио са Никанором, али усљед изненадног доласка (велике војске) непријатеља, замало се уплашио.
18. Међутим, када Никанор чу како велико јунаштво имађаху људи око Јуде и срчаност у борбама за Отаџбину, побоја се да исход битке учини крвљу.
19. Зато посла (Јудејцима) Посидонија и Теодота и Мататију да им пружи и да прихвати десницу (мира).
20. И пошто бјеше дуже разматрање о томе и вођа (Јуда) објави народу, те би исказано једногласно мишљење, пристадоше на договор.
21. Па одредише и дан у који ће саме (војсковође) доћи на једно исто мјесто. И дођоше (тога дана) са сваке стране ратна кола, и поставише сједишта (почасна).
22. Јуда (ипак) заповиједи да наоружани људи буду спремни на погодним мјестима да не би од непријатеља било изненадно злодјело. И (војсковође) учинише одговарајући заједнички договор.
23. И Никанор борављаше (од тада) у Јерусалиму и ништа неумјесно не учини; сакупљене, пак, попут стада множине (незнабожаца), распусти.
24. И имађаше Јуду свагда крај себе, и душевно бјеше томе мужу наклоњен.
25. Он га подстакну да се ожени и да има дјецу, те се овај ожени, устали се и уживаше заједно с другима живот.
26. А Алким, видјећи међу њима наклоност и узевши склопљени договор, отиђе код Димитрија и рече (му) за Никанора да непријатељски мисли о (државним) стварима, јер непријатеља царства његовог назначи Јуду за насљедника.* [*1 Мак 7, 25.]
27. На то се цар веома разгњеви, и раздражен клеветама свелукавог Алкима, написа писмо Никанору говорећи да јако негодује због договора, и заповиједи му да Макавејца везаног пошаље брзо у Антиохију.
28. Када, пак, та вијест дође Никанору, он се смути и би му врло тешко ако би договорено прекршио, а да му овај човјек није никакву неправду учинио.
29. Но пошто се цару није могло супротставити, гледаше погодну прилику да то вјештом замком изврши.
30. А Макавејац, видјећи да се Никанор понаша према њему строже и да уобичајени сусрет би замијењен грубљим односом, схвати да та строгост није од боље стране, па сабра немали број људи око себе и скриваше се од Никанора.* [*1 Мак 7, 30.]
31. Овај пак (Никанор), схвативши да га је онај муж витешки надмудрио, дође у највећи и свети Храм када свештеници приношаху уобичајене жртве, и заповиједи им да му предају тога човјека.
32. А кад се они заклињаху и говораху да не знају гдје се тражени налази,
33. (Никанор) пружи десну руку према Храму и овако се закле: „Ако ми не предате Јуду свезаног, овај ћу Божији Дом сравнити са земљом и Жртвеник ћу разрушити, и овдје ћу подићи сјајни олтар Дионису!“
34. И толико рекавши, отиђе. А свештеници, пруживши руке к небу, призиваху свагдашњег Поборника народа нашег овако говорећи:
35. „Ти, Господе, Који немаш потребе ни од кога, благоизволио си да међу нама буде Храм Твојег обитавања.* [*3 Мак 2, 9; 2 Сам 7, 1; 5 Мој 12, 11.]
36. И сада, Свети, Господе сваког освећења, сачувај довијека неупрљаним овај недавно очишћени Дом.“
37. А неки Разис, од Јерусалимских старјешина, би оптужен Никанору, човјек миљеник суграђана (својих), који имађаше глас веома добар међу њима, и по наклоности (свију) називан оцем Јудејаца;
38. Он бјеше у претходним временима немијешања[55] оптужен за вјерност Јудаизму и како је готов да и тијело и душу положи за Јудаизам са сваком искреношћу.
39. А Никанор, хотећи да јавно покаже непријатељство које имађаше према Јудејцима, посла преко пет стотина војника да га ухвате.
40. Јер сматраше да ће, ако ухвати (и смакне) њега, нанијети њима несрећу.
41. Но када мноштво војника хтједе да заузме кулу (у којој он бјеше), и наваљиваху на врата дворишта и заповиједише да се донесе ватра и запале врата, он, будући опкољен, баци се на мач,
42. Хотећи рађе да племенито умре, него да проклетницима допадне руку, и буде понижен на начин недостојан своје племенитости.
43. Но, раном (од мача) не бјеше смртно погођен због журбе у том подухвату, а мноштво (већ) бјеше продрло унутар вратница, он храбро истрчавши на зид, баци се смјело пред њих.
44. Но, пошто они нагло устукнуше и створи се простор, он паде насред празнине.
45. И још дишући, распаљен љутом ревношћу, устаде иако му крв липташе потоцима и имађаше тешке ране, па протрча путем кроз мноштво и ставши на неку стрму стијену,
46. Будући већ сасвим без крви, зграби објема рукама своју испалу утробу и тресаше њоме према мноштву; и призвавши Господара живота и Духа да му је опет поврати (о васкрсењу), на тај начин премину животом.

15. Никанор се горди и богохули; Јуда Макавеј се с војском моли Богу: појава с неба првосвештеника Оније и пророка Јеремије. Бој Јуде с Никанором, пораз и смрт Никанорова. Епилог књиге.

1. А Никанор, кад дозна да се Јудини људи налазе у мјестима Самарјанским, намјераваше да у дан одмора са сваком сигурношћу нападне на њих.
2. Они пак Јудејци који бјеху насилно одведен у рат са њим, говораху (му): „Нипошто немој да их тако дивље и варварски побијеш, него одај славу дану који је са светошћу изабрао Свевидећи.“
3. А триклетник запита: „Да ли постоји на небу Моћни који је наредио да се празнује дан суботњи?“* [*1 Мој 2, 3; 2 Мој 20, 11.]
4. А кад они одговорише: „Постоји Господ Живи, Који је на небу Владар, Који је заповиједио да се поштује седмина.“* [*4 Мој 14, 21.]
5. А он рече: „И ја сам, вели, владар на земљи који заповиједам да се узме оружје и извршавају службе царства.“ Ипак није успио да оствари своју грозну намјеру.
6. И Никанор са сваком надменошћу уздизаше врат и намисли да подигне општи споменик побједе над Јудом и његовима.
7. А Макавеј бјеше непрестано увјерен са сваком надом да ће добити заштиту од Господа,
8. И подстицаше оне с њиме да се не плаше наиласка непријатеља, имајући на уму раније им бивале помоћи с Неба, и да сада очекују са надом помоћ и побједу која ће им доћи од Сведржитеља.
9. И утјешавајући их речима Закона и Пророка, подсјетивши их и на подвиге које су извршили, учини их још расположенијима (за борбу).
10. И када их ревношћу подиже, даде им наредбе, показавши истовремено невјеродостојност многобожаца и (њихов) прекршај заклетве.
11. Свакога пак од њих наоружаваше, не толико безбједношћу штитова и копаља, колико храбрењем добрим ријечима. И уз то им исприча сан вјеродостојан, виђење неко које их све обрадова.
12. А бјеше његово виђење овакво: (Видје) Онију, бившег првосвештеника, човјека благог и доброг, достојног поштовања при сусрету, кротког у понашању, и у говору доличног, који је од младости научио све што је својствено врлини; њега (видје) како са испруженим (к небу) рукама моли за сву заједницу Јудејаца.* [*2 Мак 3, 1; Сирах 50, 1.]
13. Потом се, такође, појави човјек, који се одликоваше сједином и славом, а око њега бјеше нека чудесна и величанствена отменост.
14. И говораше Онија и рече: „Овај братољубац који се много моли за народ и за Свети Град, јесте Јеремија, Божији пророк.“
15. Тада Јеремија испружи десницу да дадне Јуди златни двосјекли мач и дајући му, обрати му се овако:
16. „Узми свети мач, дар од Бога, којим ћеш разбити противнике!“
17. И охрабривши се Јудиним ријечима, врло добрим и моћним да покрену на врлину и да душе младих ободри, закључише да не остају у војном логору, него да храбро нападају, и са сваким јунаштвом баце се у борбу и пресуде ствар, зато што су и Град и Светиње и Храм у опасности.
18. Јер бјеше им у мањој мјери предстојећа (борба) за жене и дјецу и још за браћу и сроднике, а највећи и први страх бјеше им за освећени Храм.
19. А и онима остављенима у Граду бјеше не мала невоља, јер бјеху узнемирени нападом на отвореном простору.
20. И када сви већ очекиваху будући исход, и већ се бјеху окупили непријатељи и војска распоредила и борбени слонови размјештени на погодна мјеста и коњица распоређена на бокове,
21. Сагледавши Јуда присуство великог мноштва војске и разноврсну опрему оружја и дивљину звјерова,[56] испруживши руке према Небу, призва Чудотворца Господа (Свевидећега), знајући да побједа није помоћу оружја, него онако како Он пресуди, тако и доноси побједу достојнима.* [*1 Мак 3, 1.]
22. И призивајући Га, говораше овако: „Ти, Владару, послао си анђела свога Јудејцима у вријеме цара Језекије, те поби из војске Сенахиримове сто осамдесет пет хиљада људи.* [*2 цар 19, 35; 1 Мак 7, 41.]
23. И сада, Господару Небеса, пошаљи анђела доброга пред нама ради бојазни и страха (непријатељима).* [*2 Мак 11, 6.]
24. Величином мишице Твоје нека се устраше они који са хуљењем дођоше против светог народа Твога!“ И тако он тиме заврши молитву.
25. А они око Никанора с трубама и ратним пјесмама кренуше у напад.
26. Ови, пак, око Јуде призивом (Бога) и молитвама сударише се са непријатељима.
27. И рукама борећи се, а срцима молећи се Богу, оборише не мање од тридесет пет хиљада људи, обрадовани веома Божијом појавом.
28. А када завршише ту битку и враћаху се с радошћу, препознаше Никанора да је пао мртав са свеоружјем.* [*1 Мак 7, 43.]
29. Тада наста вриска и метеж (од весеља), благосиљаху моћнога Господара језиком отаца.
30. И заповиједи (Јуда), онај који се свим тијелом и душом први борио за суграђане, који је цвијет младости своје сачувао (и дао) за своје сународнике, да Никанору одсијеку главу и руку заједно с раменом, и да донесу у Јерусалим.* [*1 Сам 17, 51-54; Јдт 13, 8.]
31. Дошавши пак тамо и сазвавши сународнике и поставивши свештенике испред Жртвеника, посла те позваше оне (Сиријце) који бјеху у тврђави (Јерусалимској).
32. И показаше (им) главу проклетника Никанора и руку богохулника коју је био пружио на Свети Дом Сведржитељев високо се хвалећи.
33. И одсјекавши језик безбожнога Никанора, рече (Јуда) да га на парчиће дају птицама, а плату за безумље[57] да објесе наспрам Храма.* [*Јдт 14, 1.]
34. И сви благословише на Небу Господа Епифана,[58] говорећи: „Благословен Онај који је сачувао Мјесто Своје неупрљаним!“
35. Главу пак Никанорову објеси на тврђаву Града да буде свима јавни и видљиви знак помоћи Господње.* [*1 Мак 7, 47.]
36. И сви одлучише заједничким гласањем да нипошто не оставе необиљежен овај дан, него да имају за празновање тринаести дан дванаестога мјесеца – који се сиријским језиком зове Адар – један дан прије Мардохејевог дана (празника Пурима).* [*Јест 9, 17, 21, 24, 26.]
37. То су, дакле, догађаји који су се збили око Никанора, и од оних времена кад су Јевреји заузели и држали Град. И ја ћу овдје завршити ријеч.
38. Ако је добро и тачно по саставу – то сам и сам хтио; а ако је сиромашно и скромно – толико ми је било могуће.
39. Јер као што је непријатно пити само вино, и тако исто опет само воду; него на који начин вино помијешано с водом бива пријатно и пружа угодно задовољство, тако и умјешни склоп писања прија ушима оних који читају овај састав.
А овдје је свршетак.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Димитрије II Никатор.
[2] 143. г. прије Христа.
[3] 124. г. прије Христа.
[4] скупштина стараца.
[5] Птоломеј VI Филомитор
[6] цар Антиох IV Епифан
[7] Земљу Обећану
[8] одн. историја
[9] Селевк IV Филопатор
[10] Селевк IV Филопатор
[11] Антиох IV
[12] ефавион = вјежбалиште и центар омладине
[13] врхунац јелинизације
[14] Птоломеј VI Филомитор
[15] Антиох IV Епифан
[16] 171. г. прије Христа.
[17] тврђава Јерусалима
[18] вршити насиље
[19] 168. г. прије Христа.
[20] Арета I, навутејски владар
[21] Спарта
[22] Антиох IV Епифан
[23] гостопримац
[24] Самарија
[25] дионизијаде или баханалије
[26] непобједив.
[27] заробљеника
[28] Антиох III Велики
[29] преко Еуфрата
[30] државна област
[31] кадиони жртвеник
[32] 14. децембра 164. г. прије Христа.
[33] Антиох V Евпатор
[34] 164. г. прије Христа.
[35] Антиох V Евпатор
[36] умро
[37] Антиох IV Епифан
[38] 15. априла, 164. г. прије Христа.
[39] 164. г. прије Христа.
[40] опкопима
[41] кланаца
[42] Скитопољ
[43] Педесетница
[44] Псалмима.
[45] 163. г. прије Христа.
[46] 25 метара
[47] Антиох IV Епифан
[48] 161. г. прије Христа.
[49] Димитрије I Сотир
[50] Селевк IV
[51] Антиох V Евпатор
[52] 161. г. прије Христа.
[53] прилажу као првине
[54] проучиш
[55] неучешћа у јелинском идолослужењу
[56] слонова
[57] одсјечену главу и руку
[58] Јављенога и Славнога Господа